Tartuf je plodno telo podzemne gljive mešinarke, pretežno jedne od mnogih vrsta roda Tuber. Tartufi su hipogenične gljive koje se nalaze ispod zemlje i sa korenovim sistemom su u specijalnoj zajednici, koja koristi drvetu ali i gljivi

Srbija leži na prirodnom bogatstvu ovih gljiva, tvrde stručnjaci, ali su lokacije strogo čuvana tajna, koju znaju samo dobro upućeni. Mnogi sakupljači bukvalno tumaraju po zemlji, tamo gde su reke ili hrastove šume, uz lipu, cer, lešnik..., ne bi li pronašli beli ili crni tartuf. Sakupljanje tartufa u našoj zemlji obavlja se najviše u sivoj zoni. Često su mesta gde se sakupljaju zaštićene zone, kao što je Obedska bara ili Zasavica, ali i šume i lokacije koje su u privatnom vlasništvu. Teren koji se pretražuje je strogo čuvana tajna. Čak i kada nabavite dresiranog psa, treba da pređete godišnje oko 80.000 kilometara da biste na različitim terenima našli tartuf. I to sve pod strepnjom, jer ćete ići kroz tuđe šume, gde vas gledaju s nepoverenjem. Negde postoje lovočuvari, ali ni oni ne mogu sve da kontrolišu. Dolaze i stranci da to rade, pa i sa njima ima problema, jer lokalnom stanovništvu ne odgovara da neko sakuplja tartufe na njihovoj zemlji.

Najbolji pronalazač tartufa nije čovek, već pas. I to onaj vrhunski dresiran da pronađe tartufe, ali tako da ih ne ošteti i ne pojede. Najbolje rase su lagoto romanjolo, mađarska vižla i labrador. Nekada su dresirane svinje tražile tartufe, ali je problem što ne mogu da se nauče da ne pojedu pečurku.

Tek kada je došlo do raspada SFRJ, italijanski trgovci su krenuli i u Srbiju da traže tartufe. Tako je sve počelo. Svake godine se CENA menja i to drastično. Uz to, jedna je otkupna cena kod nas, a onda, kad ih otkupljivač prikupi, sabere i odnese u inostranstvo da ih proda, vrednost od prosečnih 100 evra za kilogram u Srbiji, u Italiji, recimo, dostigne i 5.000 evra. 

Od jednog tartufa može da se napravi nekoliko jela, pa mu je i zbog toga visoka cena.

Postoje crni i beli tartuf. Uz to što se razlikuju po boji, i razlika u ceni je velika. Beli je izuzetno skup, jer je mnogo ređi, dok crnog ima više, pa mu je i cena niža. Beli tartuf na aukcijama može da dostigne vrtoglave sume, pa je tako jednom prilikom cena bila 55.000 dolara za kilogram. To, ipak, nije realna cena.

Tartuf se prvo pomiriše, izmeri se težina, pogleda oblik i ustanovi koliko je oštećen, pa se na kraju određuje cena. To je normalan način kupovine tartufa u zapadnim zemljama.  Kod nas cena crnog tartufa varira od 35 do 40 evra za kilogram. Beli tartuf staje od 150 do 200 evra za kilogram. Cena tartufa posle toga veštački raste, u zavisnosti od jela u restoranima. Postoje razrađeni kanali za prodaju tartufa. Od velikog otkupljivača, pa do onog koji je u lancu italijanskih trgovaca, sve je povezano.

Tartufa u Srbiji ima maltene svuda. Iako ne postoje zvanične lokacije, sakupljači su ih svuda pronalazili. I dok se o tome kod nas malo govori, kao da se traga za skrivenim blagom, u Hrvatskoj je od pronalaženja tartufa napravljena prava turistička atrakcija. Naročito u Istri, ali i Slavoniji, gde su po tome nadaleko poznate Spačvanske šume. Pre pojave vijagre, tartuf se smatrao prirodnim afrodizijakom. Sa pojavom sintetskih lekova, izgubio je primat na tom polju, ali je i dalje zadržao dominantan, specifičan ukus, koji je mešavina između mirisa belog luka i oraha.  Tartufa je bilo i u Pionirskom parku, na Adi Ciganliji, Košutnjaku. U Srbiji ima desetak firmi koje se bave organizovanim otkupom tartufa, ali i daljom preprodajom i izvozom.

Izvor:lepaisrecna

Zašto su Tartufi toliko cenjeni i skupi?