Предуслов за правилно коња је добро познавање анатомских специфичности органа за варење ове врсте животиња. Коњи имају релативно мали желудац чији капацитет не прелази 7 до 8 одсто укупне запремине гастроинтестиналног тракта, што је у поређењу са 60 до 70 одсто код паса и мачака више него мало.

Правилна исхрана коња

Коњ није у стању да одједном унесе већу количину хране! Зашто?
Коњ није у стању да одједном унесе већу количину хране! А ево и зашто
За дивље коње мали желудац је био предност, јер су тако лакше могли да побегну од предатора који су их угрожавали. Како су готово континуирано коњи били на паши, где је хране било у изобиљу и малтене непрекидно јели, нису ни имали потребу за већим желуцем, а који код других врста животиња углавном има улогу у складиштењу хране.

Већи део навика дивљих коња везаних за исхрану је, утемељен у грађи органа за варење, што се није променило са припитомљавањем, због чега ни исхрана домаћих коња не може много одступати од исхране њихових предака.

Коњ на паши
Коњ на паши
Посматрањем коња слободно држаних на пашњаку може се запазити да 50 до 70 одсто времена коњи проведу пасући!

Независно од врсте хране (сено, зрневље или комплетна смеша брикета), у затвореним стајама коњи преко дана једу једном на сат, а ноћу на свака два до три сата. При томе, иако је храна увек доступна, количина времена проведена у једењу опада.

Потреба за храном код коња опада на 50 до 70 одсто када су на пашњаку, на 30 до 70 одсто када коњи једу само сено. Затим, на 35 до 40 одсто уколико коњи једу комплетну брикетирану смешу, и на 13 до 19 одсто уколико добијају само мешавину зрневља.

Уравнотезена исхрана коња

Смањена количина проведеног времена у једењу код коња значи да се већа количина хране конзумира одједном.

Та количина је још већа уколико храна није увек доступна, што је уобичајено за све коње који не живе на пашњаку.

Што је већа количина хране поједена одједном, веће је истезање желуца, бржи метаболизам: ритам срчаног рада, циркулација, затим лучење хормона надбубрежне жлезде.

Брзо храњење код коња резултира великим повећањем мотилитета дебелог црева и очигледним смањењем гастроинтестиналног протока крви.

Тако, на пример, код коња који су храњени једном дневно утврђено је значајно опадање волумена плазме, највероватније због повећаног изласка течности у дигестивни тракт услед обилног лучења пљувачке, желудачног и цревног сока. Такве промене нису регистроване код коња који су храњени истом количином хране више пута дневно.

Коњи су биљоједи
Коњи су биљоједи
Коњ је биљојед и готово све своје потребе може да подмири уобичајеном биљном храном: зеленом травом или зрневљем – углавном житарица.

Комбинацијом кабастих и концентрованих биљних хранива, дакле, коњ може да обезбеди све неопходне хранљиве материје: угљене хидрате, масти, протеине, минералне материје и витамине.

За живот у природи, који не захтева претерано трошење енергије, све потребе организма могу се подмирити само зеленом травом или сеном. Већа физичка напрезања, међутим, захтевају додатну количину енергије, која се, опет, може допунити додавањем концентрованих хранива махом зрневља житарица.

Исхрана спортских коња
Исхрана спортских коња

Обезбеђење енергетских потреба представља посебан проблем код спортских коња.

За екстремно велике напоре, наиме, потребне су изузетно велике количине концентрованих високоенергетских хранива. Варење и искоришћавање хране је много брже код спортских коња (80 одсто се апсорбује у танком цреву), што омогућава ређе храњење, јер се мањом количином добија већи ефекат. То, међутим, не значи да се концентрованом храном могу искључити кабаста целулозна хранива.

Потребе у протеинима, које нису занемарљиве, посебно за јединке које расту, ждребне и дојне кобиле, као и спортске коње, углавном се могу покрити комбинацијом уобичајених кабастих и концентрованих хранива, док се повећане потребе у неким финијим састојцима (витаминима и минералима) могу подмирити посебним комерцијалним додацима и допунским хранивима.

ОСНОВНА ХРАНИВА ЗА КОЊЕ
У кабаста хранива спадају сено, детелина и свежа зелена храна. Сено се добија сушењем зелене масе и има већу хранљиву вредност, ако се трава коси пре или у почетку цветања.

Квалитетно сено се састоји од нежних стабљика траве са доста лишћа, има пријатан мирис, укусно је, меко на додир, зелене боје и у њему нема прашине, влаге и корова. Ливадско сено је без сумње најбољи избор, бар за спортске коње, при чему је оно утолико атрактивније и укусније уколико је богатије различитим врстама трава. Сено са вештачких ливада, које изгледа веома квалитетно, може бити далеко мање укусно од сена са природних ливада, које изгледа мање квалитетно и неретко садржи више коровских биљака.

Детелина има већу калоричну вредност од сена. Детелина садржи два пута више протеина и три пута више калцијума, као и већу количину витамина. Иако се често користи у исхрани радних или товних коња, детелина се не сматра погодном за исхрану спортских коња. Примена детелине у исхрани коња, понекад, може резултирати проблемима који се углавном помињу у вези са исхраном концентрованим угљенохидратним хранивима.

Код недовољно осушеног сена и детелине, иначе, често се јавља плесан. Плесниво сено је опасно и може да доведе до бројних компликација – тровања и колика, због чега се ни по коју цену не сме давати коњима. Бала добро припремљеног сена или детелине се, након пресецања канапа распада на кришке. Тада се осећа пријатан мирис сена без прашине, при чему се на пресеку не запажају влажнији и тамнији делови непријатног мириса, посебно на буђ.

Свежа зелена храна представља најприродније храниво за коње и најчешће се користи код коња који се држе на пашњацима, премда се зелена храна може користити и у оброчној исхрани коња. Квалитетна зелена храна је јасно зелене боје, пријатног мириса и укуса, мека и еластична. Њена хранљива вредност зависи од тога које врсте траве су претежно заступљене.

И различите житарице се пре жетве могу косити, сушити и користити као сено. Што више зрна садрже, већа им је хранљива вредност. Уколико је зрневље уклоњено, остаје само слама, чија је калорична вредност изузетно мала па не представља добро храниво, али може се употребљавати као одлична простирка за коње. Сецкана слама се често меша са концентрованим делом оброка халапљивих коња, да би их натерала да спорије једу.

Која су основна енергетска хранива за коње?
Основна енергетска хранива за коње су зоб, кукуруз и јечам, ређе друга зрнаста хранива богата протеинима, угљеним хидратима и мастима, или споредни производи прераде житарица, соје, шећерне репе и сл.

Зоб или овас је без сумње житарица која се најчешће користи у исхрани коња, пошто се по својој природи највише приближава идеалу концентроване хране потребне овим животињама. Будући да је изузетно богата целулозом, готово је немогуће да изазове било коју врсту поремећаја у варењу, па стога зоб се сматра сигурним хранивом за коње. Захваљујући малој густини, односно ниској специфичној тежини, брзина којом коњи једу зоб је таман онолика колико њиховом систему органа за варење одговара да би правилно функционисао. Због волуминозне структуре зрна са љуском, наиме, након жвакања и гутања ове житарице остаје прилично растресита маса која лако пролази кроз дигестивни тракт коња.

Генерално гледано, по мишљењу многих стручњака зоб се може сматрати савршеним концентрованим хранивом за коње.

Зоб представља основно енергетско храниво, као што и квалитетно ливадско сено представља сено представља основно кабасто храниво за коња.
Зоб се може користити у виду целих зрна, ломљена, поквашена, или самлевена, мада се млевењем не повећава сварљивост производа. Када се употребљава у исхрани сасвим мале ждребади, треба да буде ољуштена.

Новија истраживања, иначе, износе на видело и неке лошије карактеристике зоби, које на неки начин демистификују представу о “идеалној храни” за коње. То се у првом реду односи на састав овог хранива – недостатак одређених хранљивих састојака и њихову неуравнотеженост.

Тако, на пример, садржај есенцијалних аминокиселина (лизин и метионин) је низак, иако је концентрација протеина релативно висока. Зоб је богата фосфором, али он се налази у облику у коме га организам готово не може искористити. У зависности од сезонских прилика, надаље, запажају се велике осцилације у погледу квалитета зрна од једне до друге жетве, што се у тој мери не може видети код других житарица.

Што се тиче старог и широко распрострањеног веровања да у зоби постоји неки неидентификован хранљиви састојак који стимулише активност коња, научна истраживања ову претпоставку нису успела да докажу. Ипак, искуства одгајивача и власника јахаћих грла показују да су коњи који углавном једу зоб изузетно живахни, пуни енергије, чак и нервозни и склони отпору према обуци. Зато се не препоручује давање зоби када су у питању понији за децу или коњи за школу јахања.

Веома је важно да водите рачуна о исхрани коња!
Појединачне траве које су неопходне у исхрани коња

Јечам је изванредно храниво за коње, иако постоје многобројне предрасуде везане за његово коришћење. Садржи нешто мање протеина и целулозе у односу на зоб, али и знатно више скроба и масти, због чега има већу енергетску вредност.

Густина јечма већа је од густине зоби, па је зато и ризик од стомачних и других тегоба, карактеристичних за исхрану високоенергетским хранивима, знатно већи. Из тог разлога је неопходно водити рачуна о адекватном одмеравању величине оброка за коње и постепено га уводити у исхрану.

Баш као и код зоби, хранљива вредност јечма може битно да варира од године до године, у зависности од временских прилика. Организам коња јечам најбоље искоришћава уколико се даје натопљен, куван, изгњечен или грубо самлевен. Јечам се најчешће потапа да набубри, и у том облику представља изванредно зимско храниво за коње.

Коцентровано зрнасто храниво за коње – кукуруз
Кукуруз је, бар на нашим просторима, веома популарно а у неким срединама и основно храниво које се користи подједнако у исхрани свих врста домаћих животиња. Кукуруз је једно од најукуснијих зрнастих хранива за коње, које уз то поседује високу енергетску вредност, захваљујући великој концентрацији угљених хидрата и масти, због чега је популаран као зимско храниво. Највећа мана кукуруза је прилично низак проценат протеина, а нарочито есенцијалних аминокиселина – лизина и триптофана.

За разлику од зоби и јечма, кукуруз садржи мање целулозе, при чему су због веће енергетске вредности и лакше сварљивости далеко веће могућности од појаве компликација које су већ поменуте у вези са концентрованим угљенохидратним хранивима (копитна кочина, празнична болест и сл.).

Заједничка карактеристика свих житарица, укључујући и кукуруз, је то што садрже релативно малу количину минералних материја, при чему је посебно изражен дефицит калцијума. Кукуруз се коњима даје у зрну, самлевен (у облику кукурузног брашна), издробљен, згњечен или наквашен.

Поред зоби, јечма и кукуруза, постоји још неколико врста зрнастих хранива која се могу користити у исхрани коња, премда се то у пракси не спроводи баш често. Да ли зато што се те биљке не гаје у већој количини, или стога што њихова примена захтева већу опрезност и пажњу, пошто могу бити узрок дигестивних проблема.

У ту групу спадају мека пшеница, сирак, раж, пиринач и зрневље махунарки (грашак, грахорица, пасуљ, соја), које се увек дају прекрупљене. Ове врсте хранива се никад не могу користити као основа концентрованог дела оброка, већ као допуна и то уз опрез.

Неодговарајућа употреба ових хранива може бити вишеструко штетна по здравља коња!
Сирак, на пример, има много танина који смањује сварљивост целог концентрованог дела оброка и може изазвати опасне поремећаје у раду система органа за варење код коња.

Што се тиче ражи, треба водити рачуна о томе да ову врсту житарица често нападају гљивице које луче високотоксичне супстанце које могу да угрозе здравље, а у тежим случајевима и живот коња. Још једна лоша страна овог хранива је то што није баш укусно, па га животиње прилично нерадо једу, уколико није помешано са неким другим састојцима. У неким крајевима се, на крају, у малим количинама користи и ланено семе, самлевено или у облику каше, које позитивно утиче на раст и сјај длаке и добро стање коже.

Индустријски направљени брикети задовољавају све нормативе правилне исхране коња и представљају комплетно храниво, будући да животињама које га једу нису неопходни никакви витамински ни минерални додаци. Предност брикета је у томе што се њима лако рукује и могу дуго да стоје. На тржишту постоји велики број различитих врста ове хране, а састав је одштампан на амбалажи, па је једноставно израчунати у којој се количини дају. Уз брикете, обично се додаје и мало мекиња, мада није обавезно.

Мекиње споредни продукт прераде тврде пшенице, такође се сврставају у концентрована хранива, мада је њихова енергетска вредност знатно мања. Оне су, иначе, веома корисне у исхрани, повољно утичу на варење, освежавају, засићују и “забављају” коња (они веома радо жваћу мекиње), при чему се захваљујући ниској енергетској вредности могу давати без већег ризика у сваком оброку, најбоље наквашене.

Меласа је споредни продукт у производњи шећера, изузетно је слатка, па се употребљава за побољшање укуса хране коју коњи нерадо једу. Она се, дакле, користи као додатак концентрованом оброку не сме се никако давати у већим количинама јер се могу појавити бројне компликације већ поменуте у вези са концентрованим хранивима. У једној нашој ергели је, на пример, пре неколико година у размаку од неколико дана угинуло неколико коња од акутне клостридиозе, чија је појава доведена у везу са давањем већих количина меласе у оброку.У појединим случајевима постоји потреба и за додавањем протеинских додатака, мада су ове потребе далеко мање значајне од потреба у енергији. Ипак, конвенционална хранива за коње или не садрже довољно протеина или садрже протеине ниске употребне вредности, оскудне нарочито у есенцијалним аминокиселинама, због чега се потреба за протеинским суплементима не сме занемарити. Протеински додаци који се најчешће користе у исхрани коња потичу из семенки махунарки са високим садржајем уља у којима, након екстракције, остаје велика концентрација протеина, при чему су захваљујући дејству високих температура уништени потенцијално токсични састојци сирових семенки. Као протеински додатак веома је популарно сојино брашно, које садржи између 40 и 50 одсто протеина одличног квалитета. Дозирање је индивидуално, у складу са потребама животиње. Међутим, треба имати у виду да вишак протеина у исхрани, уосталом исто као и мањак, може довести до озбиљних здравствених проблема. Сојино брашно је сиромашно калцијумом, фосфором, каротином и витамином Д. Вишак протеинских хранива може довести до поремећаја равнотеже бактеријске флоре у цревима са често неугодним компликацијама. Попут описаног примера претераног давања меласе, пре десетак година је на другој ергели такође регистровано неколико случајева угинућа од клостридиозе, која је овога пута доведена у везу са (наглим?) увођењем сојине сачме у оброк спортских коња.

На крају, као протеински додатак код исхране коња може се користити и ланено брашно. Ово брашно се добија од остатка ланеног семена после екстракције уља и садржи око 35 одсто протеина ниже биолошке вредности, са недовољно каротина и витамина Д. За своју популарност као додатка оброку може да захвали ланеном уљу, које у малим количинама остаје у нуспродуктима екстракције и будући да поседује високу концентрацију незасићених масних киселина изванредно делује на стање коже, длаке и копита коња.

Осим тога, ланено семе је благо лаксативно средство, што је веома корисно уколико се коњу даје у малој количини. Употреба споредних продуката екстракције сунцокретовог уља се, иначе, не препоручује, пошто се веома лако кваре, па могу да изазову поремећаје у варењу.

Воће и поврће (нарочито јабуке, шаргарепа и шећерна репа) су чест додатак коњском оброку, који се због високог садржаја воде (од 80 до 85 одсто) користи у исхрани прегојених животиња, а због укуса – за отварање апетита и као награда. Посебно велики значај у исхрани коња има шаргарепа, коју ваља давати што више, нарочито зими.

Посебне потребе за минералима и витаминима се подмирују витаминско-минералним препаратима који садрже калцијум, фосфор, натријум, калијум, олигоелементе и витамине, као и циглама соли, затим оралним рехидрантима – концентратима електролита који су нарочито важни за спречавање дехидрације током дугих и напорних такмичења. Коришћење ових додатака је посебно битно код спортских грла, која се током великих напрезања много више “троше” и чије су потребе у појединим витаминима и минералним материјама, коначно, неупоредиво веће од потреба осталих категорија коња.

Исхрана коња треба да буде уравнотежена и њоме се морају покрити потребе за свим важним компонентама оброка.
Компоновање оброка није једноставно и захтева не само добро познавање потреба, како уздржних, тако и специфичних, у вези са физиолошким стањем (ждребад за раст, ждребне кобиле за развој плода, приплодни пастуви за продукцију сперме), физичким оптерећењем, већ и анатомско-физиолошких карактеристика коња, особености појединих хранива итд. Грешке могу бити веома озбиљне, посебно у случају неодмереног давања концентрованих зрнастих хранива и индустријских нуспрозвода коњу чијим се “предозирањем” могу изазвати далеко већи проблеми од евентуалног “субдозирања” или недавања. Без обзира на то које концентровано храниво коњ добија, важно је да се промене у режиму исхране коња не спроводе нагло и одједном, већ постепено.

Agrokorpa.rs

Исхрана коња – која су основна хранива за коње?