Evo kako se ovo selo proslavilo i zaživelo. Sve je počelo kada je predsednik seoske mesne zajednice napisao pismo zaposlenima u britanskoj ambasadi i pozvao ih u goste. Na novinarsko pitanje kako mu je to uopšte palo na pamet, rekao je: “A što pa da ne dođu u Vrmdžu?”

Vrmdža je danas prestižno selo u koje se doseljavaju kompozitori, programeri, diplomate iz srpskih, ali i svetskih gradova, i u koje se tokom poslednje decenije slilo preko milion evra ulaganja. 

Ovo selo na oko 500 metara nadmorske visine u podnožju planine Rtanj. Okolo su njive i oranice, padine i šume, oko četrdesetak izvora, potočići, rečice i Vrmdžansko jezero, bogato ribom. Zato ne čudi što je ime sela upravo poteklo od stare reči vrne. Ona se i danas može čuti u govoru seljana: “kad vrne kiša” i “navrnuti vodu”. 

Kuće su male, uglavnom bele, centra nema, osim ako pod tim ne podrazumevate raskrsnicu s jednom prodavnicom. Ali zato Vrmdža ima školu, najstariju u jugoistočnoj Srbiji, koja je počela da radi 1851. godine i uspela je da preživi sve “racionalizacije” obrazovne mreže, čije su žrtve uglavnom bila seoska deca. Tu je i Crkva svete Trojice.

Ako ćete da spavate u Vrmdži, onda vam “ne gine” da delite prostor sa domaćinom u nekoj seoskoj kući, a ješćete i piti ono što se tu proizvede: vrmaški sir, kozje i ovčje mleko, rtanjsko jagnje i jare, rtanjski med, rtanjski čaj, sok od trnjina, a ko voli i vrmašku šljivovicu. Ako ćete da spavate u Vrmdži, onda vam “ne gine” da delite prostor sa domaćinom u nekoj seoskoj kući, a ješćete i piti ono što se tu proizvede: vrmaški sir, kozje i ovčje mleko, rtanjsko jagnje i jare, rtanjski med, rtanjski čaj, sok od trnjina, a ko voli i vrmašku šljivovic.

Sva sela u Srbiji imaju svoju prošlost, neka možda i impresivniju nego Vrmdža, ali malo je onih koja imaju budućnost. I baš po tome je Vrmdža postala prestižna. Od oko šest stotina stanovnika, smeštenih u nešto više od tridesetak kuća, šezdeset je mlađe od trideset godina. Osim bavljenja poljoprivredom i etno turizmom, puno je posla i za zanatlije koje rade na rekonstrukciji starih kuća, povećao se promet građevinskih materijala, angažuje se čak i sezonska radna snaga. Asfaltiran je prilazni put do sela kao i oni prema zaseocima. Vrmdža ima vodovodnu mrežu sa planinskih izvora, uličnu LED rasvetu, svaka kuća poseduje telefonski priključak, izgrađena je infrastruktura za bežični internet i mobilnu telefoniju, a selo još od 2006. godine ima svoj veb-sajt. U njegovom ataru nalazi se zemljoradnička zadruga „Agro Rtanj”, Udruženje „Vrmdža domaća radinost”, Etno-muzej, ali i jedan hab – Rural Hub Vrmdža, koji se reklamira kao sigurna kuća za lude preduzetničke ideje koje menjaju svet.

Najpoznatiji seoski agent za odnose s javnošću

Ipak, zaštitno lice Vrmdže je Slaviša Krstić, verovatno medijski najslavniji predsednik seoske mesne zajednice, koji je dao više intervjua nego mnogi gradonačelnici po Srbiji. Ovog građevinskog preduzimača novinari nazivaju „seoski agent za odnose s javnoću“ i „Slaviša multipraktik“ jer tu je za šta god da treba – domaćin planinarima, filmaždijama, svetskoj eliti, tursitički vodič, posrednik u kupovini kuća, glavni za reklamiranje sela preko društvenih mreža…

Krstić je dokazao da u jedno selo može za nešto više od decenije da se slije preko milion evra, isključivo zahvaljujući privatnoj inicijativi i kako uvek ističe – bez bilo kakve pomoći države. Sve je počelo jednim pismom koje je Krstić uputio 2007. godine Britanskoj ambasadi u Beogradu, pozvavši Britance da posete Vrmdžu. Britanci su se odazvali, selo im se izuzetno dopalo i uložili su novac u obnovu seoske škole.

Zašto je baš Vrmdža postala prestižno selo „koje odbija da izumre“, možda se delimično može objasniti i sledećim. Kada su novinari pitali Krstića kako mu je uopšte palo na pamet da zove Britance u goste, on je slegnuo ramenima i rekao: „A što pa da ne dođu u Vrmdžu?“

Agroinfo.rs/bif.rs

A ŠTO PA DA NE DOĐU U VRMDŽU? Prestižno selo sa dušom