Заражени могу бити сви наџемни делови, али треба нагласити да је зараза локалног карактера, односно, не шири се по другој биљци.

Мехураста гар кукуруза (Устилаго маyдис) ређе се јавља у тропској, а више у сувој и топлој клими. У нашим агрокеколошким условима редовно се јавља и вероватно нема ни једног подручја где гар није присутна. Јаче заразе су ретке. Обично је обољењем захваћено један до два одсто, а ређе до пет одсто биљака. Ипак на површинама на којима се гаји кукуруз, укупни губици могу да буду велики.

Симптоми болести које изазива ова гљивица испољавају се на свим наџемним деловима биљке, а масовне заразе могу да се остваре уколико дође до механичких оштећења, од инсеката на пример или од града. Карактеристика ове болести су мехурасте израслине, различите величине и облика.

Инфекција је могућа током читаве вегетације
Инфекција се остварује током читаве вегетације, тачније од времена када кукуруз достигне висину око 40 центиметара. Споре ове гљиве нису токсичне за разлику од неких других и не изазивају никакве штетне последице код домаћих животиња. Може бити захваћен или само вршни део клипа или у неким случајевима, уколико се зарази клип у раним фазама развоја, комплетно може бити захваћен, чиме се уништава зрно и директно смањује принос.
На зараженим органима образују се израслине - гуке или тумори сунђерасте структуре. Ове израслине представљају мешавину гљиве и увећаних ћелија заражених органа биљке. Гуке су у почетку чврсте и светле боје. Сазревањем гука (тумора), опна постаје тамније боје, скоро црна, тада почиње да пуца па се кроз пукотине ослобођа црна прашина која је пуна телеутоспора паразита.

Најбоља превентива је плодоред
Мере контроле појаве болести су сетва толерантнијих хибрида кукуруза на ово обољење, плодоред од две до три године јер споре управо толико времена задржавају виталност у земљишту на остацима после бербе. Стајњак може такође да буде извор заразе уколико стока једе заражену кукурозовину. Избегавати прегуст склоп јер влажна средина погодује развоју овог паразита. Такође, код међуредне обраде треба што мање оштећивати биљке кукуруза. Заражене биљке треба спалити.

Ако је десет одсто биљака заражено, принос је смањен за два одсто. Употреба силаже и зрна кукуруза заражених са Устилаго маyдис не доводи до тровања животињског организма. Потврђено је да до токсичности долази углавном од Фусариум спп. који се често налази на клипу кукуруза, оболелом од мехурасте гари.

Услед суше, некада долази до престанка раста клипа
Наступањем кишног периода, меристем се на врху клипа активира, клип израста из комушине и пошто је незаштићен, лако долази до заразе. Ово је нарочито изражено код хибрида чија комушина слабо покрива клип. На стаблу и метлици гуке су ситније. На листу се често јавља дуж главног нерва и могу бити дуге неколико десетина центиметара, услед чега се лист деформише и увија, понекад и суши. Према гари су отпорније млађе биљке, тако да се болест тек јавља кад су висине од 30 до 50 центиметара.
Презимеле телеутоспоре постепено клијају наредне године и предсављају извор заразе. Основна мера сузбијања мехурасте гари кукуруза је стварање отпорних сорти. До сада није позната ни једна сорта отпорна на мехурасту гар. Плодоред и уклањање заражених биљака, главна је мера у смањењу инокулума за наредну годину, али не искорењују појаву болести с обзиром да се паразит разноси ветром. Хемијске мере заштите кукуруза у пракси се не користе, мада неки фунгициди омогућавају извесну заштиту.

Тумор се не јавља на младој биљци
Величина гука (или тумора) варира од врло ситних па до 15 и више центиметара у пречнику. Највећи тумори формирају се на клипу па некад читав клип може да буде захваћен. У неким годинама, услед сушног периода долази до престанка пораста клипа.

Не појављује се на младом кукурузу, већ када достигне висину преко 10 цм. Тада се јављају на појединим наџемним деловима мање или веће израслине - мехури који су у почетку светле боје, конкретно сиво - зелене, а касније добију тамну сиву боју, развијају се и из њих се ослобађа црна прашкаста маса спора.
Заражени могу бити сви наџемни делови, али треба нагласити да је зараза локалног карактера, односно, не шири се по другој биљци.

Не користити заражене биљке за исхрану стоке
Уколико стабљику употребљавамо као храну за стоку, изметом стоке споре доспевају у земљиште. Оптимална температура за развој је 30ºЦ па заразе најчешће настају лети.

Не преноси се семеном па дезинфекција нема значај, а приликом обраде што мање оштећивати биљке. Уколико се наиђе на заражене биљке, спалити их.

Izvor:agroklub.rs

Правилним плодоредом против тумора кукуруза