Пољопривредне површине у Србији угрожене су током целе године како ерозијом ветром, тако и водом. Заснивање покровних усева са великом продукцијом биомасе у делу године када је земљиште голо, оно се може ефикасно заштитити од ерозије.

А, осим тога, повећава се проценат органске материје у земљишту и одржава квалитет земљишта.

То је један технолошки корак или технолошки елемент, који подразумева да се између два главна усева гаји нека смеша биљака. Основна идеја је да се у што дужем периоду, током календарске године, обезбеди присуство биљног покривача, било живог било мртвог на земљишту, и испод земље путем кореновог система. На тај начин покушава се да се максимално искористи, путем фотосинтезе, расположива сунчева енергија, чиме се повећава енергетски капацитет парцеле, са једне стране, а са друге стране временом, и ако је правилно намештена технологија, долази до повећавања укупне органске материје у земљишту.

Први који су почели да примењују ову технологију били су фармери у Северној Америци. Од тог периода технологија се полако али сигурно шири светом, јер представља једно од решења које може да омогући управљање дешавањима у природи изазваним, са једне стране климатским променама, али са друге стране све строжим еколошким критеријумима.
Функција покровних усева није да дају плодове. Функција им је да покрију земљиште и да га заштите од ерозије, корова, штеточина, болести, као и да побољшају плодност, структуру и квалитет земљишта, биодиверзитет екосистема у коме се обавља пољопривредна производња. Тачније да одржавају и побољшају квалитет земљишта.

Пре двадесетак година, код нас су почели полако да се шире такозвани „конзервацијски системи“, који су подразумевали избацивање плуга, односно технологије која обрће пластицу разривачким оруђима, такозваним, груберима. Нешто је постигнуто, у смислу да се стање конзервисало. Зауставила се даља деградација хумуса, али се не постиже даље од тога. Једноставно, још нешто недостаје, а то што недостаје могу да пруже покровни усеви, односно, прелазак на следећи корак, а то је директна сетва, те комбинација директне сетве и обогаћивање парцеле са већим бројем различитих биљних врста путем покровних усева. На тај начин су постигнути прилично импресивни резултати у различитим деловима света.
Различити усеви се сеју или саде у складу са потребама пољопривредника. Па ће тако и различите културе имати различите ефете на земљиште. А одабир ових култура треба ускладити са потребама пољопривредника, али и са годишњим добом и временским условима. Наравно, важно је нагласити да једна култура може да обавља више функција.
Лепота целе ове технологије је у томе, да за сваку парцелу произвођач има привилегију да направи сопствену смешу. Ту постоје правила којих се треба придржавати. Рецимо, за летње покровне усеве који иду на стрништа после озимина, бирају се усеви који имају кратку вегетацију, траже мало воде за ницање, мало воде за свој развој. То су просо, хељда, грашкови. За зимске усеве се користе комбинације које треба да задовоље више захтева, као што су да разрахљује земљиште, да везују азот из ваздуха, да врше усвајање одређених елемената (фосфора, калијума), да након њиховог пропадања остављају што квалитетнији малч, односно покривеност земљишта.
За зимске покровне усеве, у нашим условима, најбоље су се показале комбинације фацелије, слачице, неких роткви. Од трава ту је овас, раж, а од легуминоза разне врсте једногодишњих детелина, грахорице, лупине. Сточни боб је јако добар.
У одабиру покровних усева не треба увек бирати традионалне биљне врсте. Правилним одабиром, не само да се чува земљиште, већ се и оплемењује и побољшава родност и следећег усева који ће бити гајен.

Izvor: agromedija.rs

Шта су ПОКРОВНЕ КУЛТУРЕ и зашто МОРАТЕ да их гајите на њивама?