Pištinci su malo napušteno selo koje se nalazi u trouglu između Stare Bingule, Divoša i Nove Bingule. Od Stare Bingule ga deli manje od jednog kilometra. Jedini stanovnici napuštenog sela Pištinci,su Veronika Peškir (72) i njen sin Slobodan (49).

Selo u kojem je pre pet decenija živelo tridesetak stanovnika, danas ima svega dva žitelja i desetak oronulih, u korov zaraslih seoskih kuća.

Mada i neki stariji Sremci iz ovih krajeva ne znaju za ovo selo, do njega se dolazi samo letnjim putem. Najlakše i najjednostavnije iz Stare Bingule odakle je udaljeno dva kilometra. Ušuškano u dolinu, skriveno među njivama i voćnjacima, na ulazu u njega počinju odmah kuće.

U Pištincima pošta je dolazila do sedamdesetih godina, a onda kako su se vremenom ljudi odseljavali, tako je ono sada ostalo gotovo pusto... U starim spisima navodi se da je selo postojalo kada su Turci vladali Sremom. Moji su se ovde doselili kada sam imala osam godina. Tada je bilo više od 30 stanovnika, imalo je i dece, išli smo u školu u obližnju Staru Bingulu. Vremenom ljudi su počeli da se iseljavaju i kuće da prodaju - priča Veronika za "Novosti", dok namiruje stoku i iščekuje sina da se vrati iz nabavke i obavljanja nekih neodložnih poslova. U Pištincima ima struje, telefonije, ali je vodosnabdevanje veliki problem. Za ovu staricu to je i najveća muka jer treba svakodnevno napojiti kravu, tri krmače i 100 komada živine.

- Donosimo vodu od komšije, on ima bunar, a kada je ovako kišni period onda nema problema. Leti često presuši zbog vrućina, a zimi topimo sneg da bismo mogli da napojimo stoku - priča ova žena i kroz uzdah nam kaže da joj je najžalije što njen sin ne radi u nekoj firmi.

- Bio se oženio, ali ga je napustila žena - setno priča Veronika. - Suprug Ilija je umro ima već četiri godine...Na jednoj od oronulih kuća stoji tabla sa nazivom: Ulica Branka Radičevića, ispisana ćirilicom i latinicom. Umesto asfalta blatnjav letnji put, a kuće jedna do druge u korovu do krova. Vlasnici ovih kuća kao da odavno nisu dolazili ovde. Tek ispred jedne očuvane kuće, trava je pokošena, prokrčeno, kao da u njoj neko živi... A, mala kapijica otvorena. Na stazici sedi pas...

- Ovo je kuća komšije Željka. Živeo je s nama u selu, a umro je pre mesec dana. Iza njega je ostao ovaj pas... Brinemo o njemu, hranimo ga, a on čuva Željkovu kuću. Sada nam je baš prazno kada nemamo više nikoga ovde - govori kroz setu Veronika. - Više i ne znam ko je vlasnik ovih drugih kuća, jer su se stalno menjali. Skoro nismo videli da je neko novi dolazio u selo. Ja, nikada nisam ni razmišljala da se iselim odavde.

Izvor:novosti.rs

Pištinci daju poslednje znake života u prelepom i živopisnom predelu. Selo sa samo DVA stanovikia