Biljke su tokom perioda vegetacije izložene različitim stresnim uslovima sredine u kojoj se nalaze, koji nepovoljno deluju na njihovo razviće, pa stoga u znatnoj meri smanjuju prinos i pogoršavaju kvalitet njihovih proizvoda

Stresogeni faktori mogu biti u osnovi fizičko-hemijske prirode i biotički – koji su biološke prirode. Biljke pokazuju određenu otpornost na stres. Tolerancija prema stresu označava sposobnost biljaka da se prilagodi iznenadnim nepovoljnim uslovima, ukoliko se oni dogode i da pritom ne budu suviše oštećene.

Abiotički stres može biti izazvan: nedostatkom, ali i viškom vode, nepovoljnom (niskom i visokom) temperaturom, anaerobnim uslovima i visokom koncentracijom kiseonika nedostatkom i povećanom koncentracijom mineralnih soli. Dejsto stresnih faktora, u zavisnosti od inteziteta, dužine trajanja i faze ontogeneze biljaka može biti latentno (dovodi do uginuća biljaka usled brze senescencije) ili sublatentno (biljke se mogu adaptirati u zavisnosti od jačine stresa). 

Mehanizmi koji omogućavaju biljci da preživi stres nazivaju se najčešće rezistencija ili otpornost. Fiziološki odgovor biljaka na neki stresogeni faktor može biti: izbegavanje stresa (biljka može biti u fazi dormancije) ili tolerancija na stres (biljke imaju mehanizme kojima održavaju visoku metaboličku aktivnost. Tolerancija na stres može se ispoljiti u formi adaptacije ili aklimatizacije.

Adaptacija predstavlja konstitutivne, preformirane, genotipski determinisane, morfološke i/ili fiziološke karakteristike vrste (uvučene stome, duboko korenje, transformisani listovi).

Aklimatizacija  je prilagođavanje individue izmenjenim uslovima sredine, a zasniva se na pomeranju homeostaze.

Tolerancija prema isušivanju se definiše kao sposobnost ćeija da izgube vodu do  ekvilibrijuma sa okolnom atmosferom, pri srednje ili veoma suvim uslovima i da nakon toga „oživi“ nadoknađujući protoplazmatičnu vodu u trenutku kada voda u spoljašnjoj sredini postane ponovo dostupna.  Toleranciju  prema isušivanju trebalo bi razlikovati od tolerancije na sušu. Toleranciju  prema isušivanju trebalo bi razlikovati od tolerancije na sušu. Naime, termin suša se odnosi na nedostatak vode u spoljašnjoj sredini, dok se termin isušivanje odnosi na gubitak vode u ćeliji.

Mehanizmi otpornosti na sušu su:

Odlaganje isušivanja – sposobnost tkiva da zadrži vlagu; npr. sukulente;

Tolerancija isušivanja – tkiva imaju sposobnost da funkcionišu i u dehidriranom stanju;

Izbegavanje suše – završavaju svoj životni ciklus  tokom vlažne sezone;

Mehanizmi oporavka

Vodni deficit izaziva brže rastenje korenovog sistema. Koren raste znatno dublje kako bi došao do izvora vlage, a smanjuje se površina listova kako bi se proces transpiracije znatno smanjio.

Vodni deficit može biti indukovan:

Sušom - Nedostatak vode u zemljištu dovodi do toga da vodni potencijal tla postaje negativniji. Odbrambeni mehanizam se dešava u biljnoj ćeliji akumulacijom jona u vakuolama, čime se smanjuje vodni potencijal, a da pri tom ne dolazi do smanjenja turgora.

Salinitetom - Nedostatak vode u zemljištu dovodi do povećane koncentracije soli, što je dodatna teškoća u primanju vode. Biljke se prilagođavaju putem osmoregulacije. Akumuliraju se soli, šećeri, organske kiselina i joni u vakuoli (najveća količina K+jona).

Niskim temperaturama – Niske temperature dovode najčešće do stanja fiziološke suše, tj. iako je prisutna dovoljna količina vode u samoj podlozi biljka je ne može usvojiti.

Povećanje otpornosti na vodni deficit  podrazumeva povećanu ekspresiju gena koji kodiraju  enzime i proteine koji kod tolerantnih  biljaka obezbeđuju otpornost na vodni deficit.

Svaka biljna vrsta poseduje temperaturni opseg koji je optimalan – temperaturni optimum za procese rastenja i razvića. Van optimalnog  temperaturnog opsega, u zavisnosti od biljne vrste, dolazi do poremećaja fizioloških procesa koji negativno utiču na njihovo rastenje i razviće.

1. temperaturni minimum je granična niska temperatura na kojoj se određeni proces u biljci još uvek odvija i ispod koje se prekida, najčešće zbog toga što se obrazuje led u intercelularima i blokira protok gasova.

2. temperaturni optimum pri kome je proces, npr. fotosinteza najefikasnija i postiže se najbolji prinos biomase.

3. temperaturni maksimum je granična, visoka temperatura, iznad koje se proces fotosinteze (ili neki drugi proces) prekida jer dolazi do destrukcije membrana i denaturacije proteina.

Razlikuju se dve vrste zaslanjenosti zemljišta: na zemljištima gde postoji visoka koncentracija NaCl – sodicitet i na zemljištima gde se javlja visoka koncentacija više različitih soli – salinitet. Visoka koncentracija NaCl ne samo da šteti biljkama već i narušava povoljnu stukturu zemljišta (podloge) čineći ga slabo propustljivim za vodu.

Pored već nabrojanih stresogenih faktora za biljku postoje i mnogi drugi faktori koji mogu izazvati stres kao što su: manjak kiseonika, UV stres, biotički stres (gljive, bakterije, herbivori).

Agroinfo.rs/biolozi.bio.

Kako biljke pokazuju otpornost na stres u uslovima sredine u kojoj se nalaze