Ако сте се одлучили да живину одгајате по принципима органске производње онда је важно обезбедити јој да се слободно креће и испољи природно понашање у потпуности.

Једна од основних карактеристика органске производње је постојање испуста, јер он омогућава да се природно понашање живине у потпуности испољи. Живина може да се креће, да буде на свежем ваздуху и сунцу и да се гаји довољно дуго што даје посебан квалитет њеним производима.

Са друге стране, постојање испуста је технолошки захтевније у односу на одгој живине унутар објеката, првенствено због губитака услед болести и предатора. Такође, производња на испусту је сезонског карактера јер временске прилике значајно утичу на принос и квалитет производа.

Гајење живине на испусту може се организовати на више начина, у зависности од врсте и карактеристика објеката и испуста.                                                      Генерално, ови системи могу се поделити на:

-Системи са фиксним објектом на испусту
-Покретни објекти (објекти на точковима) на испусту
-Фиксни објекти
Овај систем држања примењује се најчешће код великих произвођача, односно за организовање производње већег обима. Он подразумева објекат чврсте градње око кога се налази испуст. Предности су у томе што се може изградити солидан објекат са водом и струјом, тако да се може обезбедити и грејање у току одгоја пилића. Живина има приступ испусту који се налази око објекта, а ноћ проводи унутра.

Недостатак је у томе што живина оштећује и уништава вегетацију на испусту, па се он врло брзо уништава уколико се не обезбеди ротација, односно премештање живине са једног дела пашњака на други.

Уколико се не обезбеди прегонски систем, подлога се врло брзо претвара у блато, посебно на месту непосредно око објекта, па се повећава појава прљавих јаја и повећава се ризик од болести.

Приступ испусту и пуштање живине „напоље“, изван објекта, омогућава им да испоље своје природно понашање. Оне могу слободно да се крећу, да копају, да чепркају, да се купају у прашини, да кљуцају и да се додатно хране на испусту. Директна изложеност сунцу помаже у спречавању болести. Све у свему, испуст у значајној мери доприноси побољшању живота живине, али само под условом да је адекватно уређен, да поседује одговарјућу површину и да се адекватно негује. У супротном, може представљати и проблем како за птице, тако и за производњу.

Испуст мора бити прекривен вегетацијом, а терен треба да је раван, без удубљења у којима се после кише сакупља вода. Земљиште мора имати довољну дренажу, како се вода не би задржавала и како се не би стварало блато. Живини се на испусту мора обезбедити храна и вода, како не би морале стално улазити у објекте.

Хранилице морају бити заштићене са горње стране, тако да до њих не могу да допру дивље птице, нити птице које лете. Покривањем хранилица оне се штите и од кише. Вода увек мора бити чиста и свежа. Хранилице и појилице морају бити покретне, тако да се могу померати по испусту.

Надстрешнице
Оне могу бити потпуно уз објекат или на једном делу зида. Уколико се таква надстрешница огради, добијамо тзв. веранде или зимске баште које омогућавају живини да изађе изван објекта, а опет да буде заштићена од временских прилика и предатора. Веранде могу имати жичани под тако да измет пропада испод пода, а затим се споља чисти.

Надстрешнице се морају обезбедити и на испусту, јер птицама пружају заштиту од предатора и временских услова – пре свега сунца и кише. Надстрешнице могу бити направљене од стране одгајивача или као заклон може послужити дрвеће или жбуње које се налази на испусту. За заклон добро могу послужити и дрвеће и жбуње у чијим гранама птице могу да пронађу заштиту и хладовину. Уколико су испусти без растиња и представљају „брисани простор“ на њима се живина нелагодно осећа јер не воли да буде изложена летећим предаторима. Такође, птице не воле јако сунце и ветар, па им је нека заштита неопходна. Нека истраживања су показала да живина нема проблем да „чепрка“ и да се креће по отвореном простору, али да за одмор преферира да се заклони у неко жбуње или међу гране.

Истраживања у Великој Британији су показала да је код великих јата које се гаје у систему „фрее ранге“ само 15 % птица из јата напољу, док се остале налазе унутар објекта. Уколико је испуст био боље покривен дрвећем, број птица на испусту је већи. Коришћење испуста зависи и од доба године (на пролеће се више користи него зими), као и од доба дана (птице најмање излазе у подне). Да би се птице мотивисале да се удаље од објеката и користе цео испуст, потребно је да се хранилице и надстрешнице поставе мало даље од објекта. Неке птице које су изразито активне, удаљавају се и 100 м од објекта.

Због тога што птице нерадо излазе из објекта потребно је подстицати њихов излазак и кретање, а то се постиже већ изведбом и дизајном објекта. Објекти треба да су мали, а отвори за излаз живине релативно велики и широки. Треба да постоји довољан број отвора за излазак из објекта (4 м на 100 м2). То је важно да се птице не би нагомилавале на отворима и да би могло више њих ођедном да уђе и изађе из објекта. То је веома битно код испуста, јер када птице осете опасност морају имати могућност да брзо утрче у објекат и потреже заштиту, без опасности да ће се заглавити.

Други моменат од кога зависи степен коришћења испуста је и раса, односно генотип који се гаји. Бројлерски пилићи, који се и не користе у органској производњи, су много тежи и нерадо се крећу. Споро растући хибриди за производњу меса, лаки хибриди за производњу јаја и комбиноване расе кокоши су много активнији. Они преко дана радо излазе на испусте и чепркају тражећи храну, а у току ноћи они улазе у објекте и тамо проводе ноћ. То углавном раде инстинктивно, али неке птице морају се научити да увече саме уђу у објекат.

Пашњак
Птице уносе један део хранљивих материја кроз пашу, а један део и кљуцањем инсеката и глиста, чиме уносе квалитетне анималне протеине. Биљни део релативно слабо могу да користе јер птице не варе целулозу, тако да је у суштини тешко проценити колико се заправо хранљивих материја унесе у организам на пашњаку. Према неким проценама, пашњак може заменити 5-10 % оброка, али већина стручњака саветује да се допринос пашњака исхрани не рачуна, него да се хранљиве материје балансирају као да се комплетне потребе задовољавају кроз храну.

Одржавање пашњака је кључни моменат код система гајења живине на испусту. Вегетација се мора одржавати, а пожељно је да биљке буду младе, у раној фази вегетације, јер у супротном живина неће да их конзумира него само гази по њима. Ако је трава сувише висока, живина прави тунеле кроз високу траву и пролази кроз њих само да би дошла до хранилице, а остатак испуста уопште не користи. Висока трава, са друге стране, често је и влажна, па је то погодно за развој паразита. Влага са траве ће наквасити и перје живине па ће она ту влагу унети у објекат што није добро због прљања простирке.

Ротација пашњака омогућава да се пашњак одмори, да се вегетација опорави од гажења и да се спречи нагомилавање материја из стајњака, као и развој патогена. Пашњак треба да се ротира минумим на два до три месеца, мада би најбоље било на месец дана. Код товних пилића, пашњак може да се ротира после сваког турнуса (након продаје и испоруке птица), али носиље не могу да остану на истом пашњаку током целог периода производње. Ротација се најлакше врши тако што се пашњак подели на 4 дела, па птице прелазе са једног на други део после неког времена. У Америци, асоцијација за земљиште (Соил Ассоциатион) препоручује да се пашњак одмара 12 месеци између јата, а да минимум буде 9 месеци. То значи, да ако је пашњак подељен на 4 дела, на сваком делу живина може да борави 3 месеца, а да се после премести на други део. На тај начин сваки део је 3 месеца у експлоатацији и 9 месеци се одмара.

Проблем код пашњака који се не ротира је што се вегетација потпуно уништи, а подлога се претвори у блато и прљавштину. То се уноси у објекте и гнезда и прљају се јаја. Такође, на таквом пашњаку се размножавају патогени микроорганизми, па се повећава ризик од болести. Уколико се гаји мање од 50 птица, вероватно неће бити потребе за ротацијом на пашњаку.

Мобилни објекти
Основни циљ система гајења са покретним кућицама је да се оне померају по испусту, чиме се омогућава равномерно коришћење целе травнате површине и очување пашњака. Покретне кућице су увек мањег капацитета јер се морају редовно померати. Оне могу бити сасвим једноставне – у виду надстрешница са дрвеном конструкцијом или сасвим солидне затворене кућице.

Углавном су на точковима, тако да се могу померати уз помоћ трактора или неког теренског возила. Померање се врши на сваких неколико дана у зависности од плана коришћења пашњака. Кућице се морају померати најмање једном недељно јер после тога биљке могу трајно да се униште. Процена је да је потребно око месец дана да се пашњак опорави, али то првенствено зависи од климатских услова.Важно је да се направи добар план померања како би се један део пашњака користио, а остали делови одмарали и обнављали.

Уколико кућице нису на точковима теже их је померати, мада и оне могу да се нагну повуку на други део пашњака. Те кућице би требало да су веома лагане конструкције, да више подсећају на надстрешнице, тако да се ипак могу превлачити на други део испуста.

Izvor:poljosfera.rs

Системи држања живине у органској производњи