Beli koren je slabo pozatno, bolje reći zaboravljeno, povrće, iako su ga poznavali i stari Grci i Rimljani. Kod nas proizvodnja nije poznata, ali njegov divlji rođak, koji je zastupljen među livadskim biljkama, u kontinentalnom, koristi se u proleće, zajedno sa ostalim samoniklim biljkama.

Gaji se zbog zadeblanog korena, koji je po hranjivoj vrednosti sličan crnom korenu, a ponegde se koristi i mlado lišće i cvetna stabljika, u drugoj godini.

Koren se kuva, dinsta, ili prži u ulju, i služi kao prilog jelu, a od crnog korena se razlikuje po konzistenciji i ukusu, koji podseća na ostrige, pa ga u Americi zovu još i „biljne ostrige“. Mladi listovi se dodaju mešanim salatama, a cvetna stabljika se priprema kao špargla. Beli koren je dvogodišnja biljka. U prvoj godini razvije zadebljani koren klinastog oblika, 15 do 30 cm dužine i 2 do 3,5 cm prečnika, na gornjem delu. Svetlokrem je boje, a često ima više manjih korenčića. Unutrašnje tkivo zadebljanog korena je belo i krhko. U provodnim snopovima ima lateks, koji na vazduhu posmeđi, ali je, posle kuvanja, tkivo opet belo.

Beli koren zauzima površinu gotovo cele godine. Najmanje 5 godina ne sme se sejati na istu površinu. Najbolje predkulture su žitarice ili krompir. Zemljište se duboko obrađuje uz primenu podrivača u zimu, a predsetvena se obrada obavlja u proleće.

Pošto je, po morfološkim i biološkim osobinama, beli koren vrlo sličan crnom korenu, đubrenje, plodored i mere proizvodnje su, gotovo, istovetne. Može se sejati i nešto ranije od crnog korena, u februaru ili martu, na razmak 30 do 50 cm red od reda, i 10 do 15 cm u redu. Zbog sporog rasta u vegetativnoj fazi, koren je prikladan za vadenje tek u oktobru i novembru, a ako zemlja nije smrznuta, može se vaditi i tokom zime. Uz dobru negu tokom vegetacije, može se postići prinos do 25 t/ha.

Izvor:zdravasrbija.com

Beli koren slabo je poznato povrće