Пластеници су већ пуни малих биљака и њихове потребе за водом зависе од културе, температуре ваздуха и земљишта, падавина…Дајте биљкама ни мало, ни пуно него толико да брзо напредују и даће Вам пуно плодова високог квалитета.

Повртарске биљке имају веће потребе за водом. Коренов систем ових биљака се налази у површинском слоју земљишта, где су резерве воде мале и нестабилне. Веома је битно правовремено наводњавање. Недостатак воде у земљишту ограничава пораст и развитак биљака, али и смањује приносе. Уколико се не делује на време, ове последице НЕ могу се поправити обилним заливањима.

Високе приносе доброг квалитета поврће може постићи само у условима повољног водног режима земљишта, те се његова производња не може замислити без наводњавања. При недостатку воде, односно влаге у земљишту, смањују се приноси поврћа и погоршава квалитет приноса, долази до стварања дрвенастих влакана и нутритивна вредност поврћа се смањује.
На раст и развиће биљака такође неповољно делује висока влажност земљишта. Тада се формирају ниски приноси са малим садржајем шећера, витамина и минералних материја. Ако се земљиште влажи преко мере дужи времснки период, онда се узрокује забаривање и стварају се анаеробни услови. Биљке заостају у порасту, жуте, вену и угину. Услед неправилног тока влажности земљишта, када се смањује ниска и висока влажност, долази до наглих промена садржаја воде у биљкама, што изазива пуцање коренастог дела, па и плодова већине врста.
Заливни режим може се примењивати према влажности земљишта , где је технички минимум за поврће доста висок и креће се у интервалу 70-85% од ПВК, у зависности од врсте поврћа. У нашим условима тај број заливања у значајној мери зависи од метеоролошких услова године, количине и распореда падавина и капацитета земљишта за лако приступачну воду , као и фазе развоја биљке.

За оптималну снабдевеност земљишта водом, а самим тим и поврћа, наводњавање би требало, зависно од температуре, количине падавина и фенофазе биљака, примењивати сваких 3-5 или 5-7 дана током вегетације, а у условима екстремне суше и сваког другог дана. Што се тиче начина наводњавања, тренутно најбољи и најрационалнији начин заливања поврћа јесте системом кап по кап, јер поред низа предности омогућава и прихрану биљака путем воде.

У односу на захтеве према влажности земљишта повртарске биљке се сврставају у четири групе:
1. Врсте које интензивно усвајају воду из земљишта и троше је интензивно, имају добро развијен коренов систем као и наџемну масу (целер, кромпир);
2. Врсте које интензивно усвајају воду и економично је троше, имају развијен коренов систем и такву грађу лишћа, која спречава претерану транспирацију (мрква, шпаргла), или су листови прекривени маљама (парадајз, лубеница);
3. Врсте које слабо усвајају воду, а много је троше су са слабо развијеним кореном, а добро развијеном лисном масом (купусњаче, паприка, салата) и
4. Врсте које слабо усвајају воду и слабо је троше, са слабо развијеним кореновим системом и малом транспирационом површином (црни и бели лук).
Потребе за водом
Код већине повртарских биљака наџемни део је бујан без обзира на хабитус, има крупно и дебело лишће, крупне ћелије и веома оводњено ткиво са већим стомама, које се карактеристично понашају. У ствари, из њих се одвија интензивна транспирација, што је један од узрока повећаних потреба повртарских усева за водом. Повртарским биљкама је потребна повишена влажност земљишта, јер већина врста има корен слабе усисне моћи, те могу да користе воду која се држи слабијим силама.

Поврће има слабо развијен корен, распрострањен у мањој запремини земљишта. Он се налази у површинском слоју земљишта где су резерве воде мале и нестабилне. На почетку вегетације корен се споро развија, после 40-50 дана највећа маса се налази у слоју 10-20 цм, где је неопходно одржавати повољну влажност, што је отежано. Поред тога, већина повртарских биљака има преко 10 па и до 26 делова наџемне масе на један део коренове масе. Стога принос неких повртарских биљака нагло опада уколико се влажност земљишта, иако висока, и мало спусти испод доње оптималне границе.

Може се проценити да су укупне потребе за водом повртарских усева од 150-200 мм код врста са кратком вегетацијом, које се гаје рано у пролеће или у јесење-зимском периоду, када су евапотранспирациони захтеви средине скромни, оне могу достићи 600-650 па и 700 мм код усева пуне вегетације, чија је сетва рано у пролеће, а скидање касно у јесен, или код врста које се производе из расада.

У заштићеном простору целокупну количину воде треба обезбедити наводњавањем. У зависности од услова и биљне врсте, укупне потребе за водом код производње расада су 80-160 мм у заштићеном простору, а на отвореном могу да буду и веће (нпр. код производње расада касног купуса). Обавља се велики број заливања са малим нормама, одржава се оптимална влажност земљишта у површинском слоју од неколико сантиметара до 15-30 цм, где су резерве воде нестабилне.

Izvor: agroinfonet.com

Потребе за водом код поврћа су од 150 до 650 мм