Ako se ikada dogodi armagedon, žitelji Karakalpakstana biće jedini koji će preživeti, jer mi već sada živimo u njemu."

Aralsko jezero (ili Aralsko more) hiljadama godina bilo je među najvećim jezerima na Zemlji. Danas je na pragu potpunog nestanka, jedan je od "najlepših" primera ekološke katastrofe na svetu. 

Pri pogledu sa vrha ove peščane litice u severnom Uzbekistanu pustinja bi izgledala kao i svaka druga pustinja, samo kad ne bi bilo ljuštura školjki i napuštenih ribarskih brodova koji rđaju u pesku. Litica na kojoj stojimo nekada je bila vrh jednog poluostrva u Aralskom moru, koje je sve do 1960-ih bilo četvrto po veličini jezero na svetu, sa površinom od oko 67.000 kvadratnih kilometara. Iza nas leži grad Mujnok, nekada vrlo živo ribarsko naselje sa fabrikom ribljih konzervi, koja je sve do 1980-ih prerađivala hiljade tona ribe godišnje. Južna obala Arala pre pedeset godina bila je tačno ovde gde mi sada stojimo; a sada se nalazi 90 kilometara dalje ka severozapadu.

Jusup Kamalov  ima 65 godine i radi kao viši istraživač u oblasti energije vetra na Uzbečkoj akademiji nauka. Ujedno je i ekološki aktivista, predsednik Udruženja za odbranu Aralskog mora i Amu Darje.  

Njegova opsesija vetrom navela ga je da napravi dva deltaplana ("leteća zmaja"), sa kojima leti sa lokalnog uzvišenja kako bi bolje razumeo vazdušne struje.

"Hoću da poznajem vetar kao što ga ptice poznaju", kaže on. Ali njegova interesovanja se protežu na celokupan ekosistem, pa je tako napravio pauzu u svojim istraživanjima kako bi pokazao ostatke nekada ogromnog jezera koje je vrvelo od života, odnosno onoga što je ostalo nakon što se voda povukla.

Aralsko jezero se prostire na teritorijama Kazahstana i Uzbekistana i hiljadama godina su ga napajale dve velike reke, Amu Darja i Sir Darja. Pošto nema kuda da otiče, voda je održavala svoj nivo pomoću prirodne ravnoteže između priliva i isparavanja.

Kada je Aleksandar Veliki osvojio ovu teritoriju u četvrtom veku pre naše ere, ove dve reke su već odavno bile arterije koje su ulivale život Centralnoj Aziji. Vekovima je Aralsko more sa svojim prostranim deltama pružalo egzistenciju brojnim naseobinama duž Puta svile, koji je povezivao Kinu i Evropu. Drevne populacije Tadžika, Uzbeka, Kazaha i drugih etničkih grupa živele su kao uspešni zemljoradnici, ribari, pastiri, trgovci i zanatlije. 

Stvari su se promenile kada je Uzbecka SSR 1920-ih postala deo Sovjetskog Saveza i kada je Staljin odlucio da ove centralnoazijske republike pretvori u ogromne plantaže pamuka. Međutim, sušna klima u ovom delu sveta nije baš najpogodnija za tako žednu biljku, pa su Sovjeti prionuli na jedan od najambicioznijih inženjerskih projekata u svetskoj istoriji. Ručno su iskopali na hiljade kilometara kanala za navodnjavanje, kako bi vodom iz Amu Darje i Sir Darje mogli da navodnjavaju okolnu pustinju. 

Sve negde do početka 1960-ih sistem je bio prilično stabilan", objasnio i je Filip Miklin. Kao profesor geografije na Univerzitetu Zapadnog Micigena, Miklin je čitavu svoju karijeru posvetio izučavanju problema regulacije vode u bivšem Sovjetskom Savezu, zbog čega je 25 puta boravio u Centralnoj Aziji, prvi put početkom 1980-ih. Tokom godina je svojim očima gledao kako se Aralsko more povlači. "Kada su 1960-ih dodali još irigacionih kanala, to je bila kap koja je prelila čašu", kaže on. "Odjednom sistem više nije bio održiv. Nije da oni nisu znali šta rade, jedino što nisu mogli da pretpostave tako velike razmere ekoloških posledica – i brzinu kojom ce more nestati."

Nivo vode Arala je 1987. godine već bio toliko drastično opao da se jezero podelilo na dva dela: severno jezero, koje leži u Kazahstanu, i veće južno jezero, koje se nalazi na teritoriji Karakalpakstana. Međtim, nivo vode u južnom jezeru je 2002. godine toliko opao da se i ono podelilo na istočno i zapadno. Jula prošle godine istočno jezero je potpuno presušilo. Jedina svetla tačka u ovoj tužnoj priči jeste nedavni oporavak severnog jezera. Uz finansijsku pomoć Svetske banke Kazahstan je 2005. godine dovršio 13 kilometara dugu branu na južnoj obali severnog jezera i tako stvorio potpuno odvojeno korito koje se napaja vodom iz Sir Darje. Otkako je podignuta brana, severno jezero i njegov riblji fond oporavili su se mnogo brže nego što se očekivalo.

Pamuk se ovde i danas gaji. Svake jeseni oko dva miliona od ukupno 29 miliona Uzbeka "volontira" pri branju tri milijarde kilograma pamuka, koliko iznosi godišnji prinos. U vreme berbe bukvalno sve u državi staje, a državni činovnici, đaci, učitelji, lekari, medicinske sestre, inženjeri, pa čak i stariji građani, moraju da idu u polje i naberu svoju dnevnu kvotu pamuka.

Agroinfo.rs/nationalgeographic.rs

Grad od kog je pobeglo more, jeste li znali za to?