Videli su i seljaci da od oranica nema vajde, pa su i oni izašli na ulice. Problem je što se asfalt ne ore. To znaju paori, ali oni koji im kroje sudbinu a od njih hleba jedu, očigledno ne znaju. I ne zanima ih mnogo.

Interesuje ih tek toliko da svojim ratari bundžijstvom ne remete idealističku sliku zemlje u kojoj sve cveta na svim poljima. Osim na onim stvarnim. Zato su traktori kojima su poljoprivrednici blokirali novosadske ulice i puteve po Srbiji bili su samo usputna vest u većini ovdašnjih režimskih medija. Važno je da li je negde nešto o bilo čemu izjavio Vučić ili neko od njegovih trabanata. 

To što ratari upozoravaju da će zabrana izvoza pšenice uz nedefinisanu cenu otkupa i sušu koja je prepolovila rod dovesti do „totalne propasti“ ne uzbuđuje nikoga.

Ni to što Srbija danas uvozi, bezmalo, onoliko svinja koliko ih je Knez Miloš pre vek i po izvozio u tadašnju Austro-ugarsku, takođe nije vest za uzbunu. Ni to što je pre samo deset godina u Srbiji bilo 6,5 a ove godine 1,7 miliona svinja.

Ne tangiraju nikog ni rezultati jedne ankete od pre tri godine – na koju je, uzgred rečeno, spiskano 2,6 miliona evra iz pretpristupnih EU fondova i našeg budžeta – koja je pokazala da u Srbiji ima 569.310 poljoprivrednih gazdinstava što predstavlja pad od deset odsto u odnosu na popis 2012. godine.

Niko se nije trgao na podatak iz ankete Republičkog zavoda za statistiku koja otkriva poražavajuću činjenicu da se poljoporivredom bave uglavnom stariji od 65 godina kojih je 42,5 odsto, dok je u starosnoj dobi 35 do 44 godine svega 8,7 odsto poljoprivrednika. Hrane nas starci i to orući traktorima koji su u više od 80 odsto slučajeva stariji od 20 godina. 

Niko se ne uzbuđuje što šeici odrasli na pustinjskom pesku, za bagatelnu cenu, postaju vlasnici plodnih srpskih oranica i ključnih poljoprivrednih kombinata.

Nikoga nije briga ni što se u Srbiji navodnjava tek 1,5 zemljišta i što sela masovno izumiru zajedno sa njihovim stanovnicima.

Planski se samo uništava stočni fond u kome učestvuju klaničari, uvoznički lobiji, briselski komesari i ovdašnje političke strukture koji obaraju cene tovljenika i dovode farmere na rub opstanka.Ko je napravio sistem u kome seljak, koliko god i šta god radio, ostane siromašan i da samo on snosi rizik proizvodnje, da se na njegovom znoju i muci bogate posrednici, a da stanovništvo na kraju plaća jednu od skupljih hrana u Evropi.

I onda srpski predsednik zacvili kako građani Srbije „neće imati dovoljno hrane naredne zime“ i „da moramo da razmislimo kako da preživimo“, a normalan čovek se pita kako je to moguće u državi koja ima žitnicu poput Vojvodine.

Moguće je, jer se Vučićeva vlast, kao i oni pre nje, zdušno potrudila da poljoprivreda bude poslednja rupa na svirali, da se subvencionišu belosvetski motači kablova umesto srpski domaćini; da uvoznički lobiji diktiraju cene i kvalitet mesa i ostalih poljoprivrednih proizvoda; da se plodna mačvanska zemlja ustupa svetskim rudarskim kompanijama kako bi iz nje vadili litijum...i tako redom.

I zato budimo srećni što su nam u ova dva dana poljoprivrednici blokirali puteve, jer to znači da ih još uvek ima. Ne zadugo.

Ukoliko se država prema njima bude i dalje maćehinski odnosila, neće nam oni više smetati na ulicama i magistralama. Moći ćemo njima slobodno da jurimo u svojim automobilima na električni pogon, svi ćemo biti „ajtijevci“ hranićemo se..., pa valjda onim sintetičkim mesom koje planira da napravi Bil Gejts. Prijatno nam bilo.

 Agroinfo.rs/nova.rs - Ranko Pivljanin

Seljačka buna – hoćemo li jesti meso Bila Gejtsa