Naša zemlja ima odlične uslove za poljoprivrednu proizvodnju, a poslednjih godina je sve više proizvođača borovnice. Potražnja za ovim voćem i dalje je veća od ponude, a cena je konstantno dobra, tako da je uzgoj borovnice veoma isplativ.

Još pre 200 godina iz Srbije su sveže i suve šljive išle na evropske trpeze. Do skoro, međutim, izvoz svežeg voća na tržište Evropske unije bio je skoro nepostojeći. 

Većina voća, pre svega jabuke koje su najznačajnije voće za naš izvoz išle su na tržište Rusije, posebno nakon sankcija od strane EU, zbog čega voće iz EU zemalja nije moglo da se izvozi na ovo ogromno tržište.

Ipak, poslednjih nekoliko godina kažu stručnjaci, ruski farmeri su zasadili na stotine hiljada hektara voćnjaka i potrebe za uvozom sve su manje. 2016. godine je čak 94,4 odsto izvoza jabuka iz Srbije išlo u Rusiju. Od 2018. godine situacija se polako menja, udeo Rusije u našem izvozu svežih jabuka smanjen je na 85,8 odsto, a izvoz u druge zemlje poput Mađarske, Rumunije, Ujedinjenih arapskih emirata ili Ujedinjenog kraljevstva je sa praktično nule došlo do skoro desetak odsto u 2019. godini. Jabuke su najreprezentativnije, ali slično važi i kod drugog voća, posebno bobičastog.

Jedna takva mala revolucija desila se i u izvozu svežih borovnica gde je od izvoza u vrednosti od oko dva miliona evra 2016. već u 2020. izvoz dostigao 20 miliona evra. Ne samo to, nego je i broj tržišta povećan sa 13 na 22, pri čemu se srpska borovnica po prvi put našla na rafovima nemačkih i danskih prodavnica, a plave bobice su stigle čak i do prodavnica u Singapuru, Hong Kongu i Maleziji i to upakovane i brendirane u Srbiji, umesto što se najčešće izvozi u rinfuzi.

Sa ovom promenom ili diverzifikacijom trišta poklopio se i projekat USAID-a za konkurentnu privredu koji je počeo 2017. godine kao četvorogodišnji projekat, ali je produžen za još godinu i po. Vrednost projekta je 15 miliona dolara, a njegov cilj je da se proizvođači voća i povrća integrišu u svetske tokove, da se povežu sa trgovcima, vodećim firmama iz industrije, poslovnim udruženjima čime bi se omogućila diverzifikacija tržišta, pokrenule inovacije u proizvodnji i prodaji proizvoda visoke vrednosti, odnosno pre svega svežeg voća i organskog voća i povrća i na kraju kreiranja modela finansiranja i edukacije malih i srednjih preduzeća.

USAID je pokrenuo i kampanju za brendiranje srpskog voća i u saradnji sa Agrobrendom stvorio “Serbia Does Fruit” koji predstavlja srpsko voće na sajmovima i uopšte na inostranim tržištima, ali i prenosi domaćim proizvođačima iskustva i novine iz inostranstva.

Vladimir Milosavljević, vlasnik preduzeća Dotika koje se bavi izvozom svežeg voća iz Srbije, pre svega borovnica, ali i šljiva i malina ističe da je 2017. godine krenuo u ovaj posao podstaknut problemima malinara koji su se skoro svake godine žalili na otkupne cene malina, protestovali i čupali zasade.

- Poslao sam na stotine mejlova pre svega firmama sa nemačkog govornog područja pošto sam studirao u Nemačkoj i poznajem jezik i najčešći odgovor koji sam dobijao je tražnja za svežim voćem, a ne smrznutim. Inače sorte malina koje se kod nas najčešće gaje, recimo vilamet, se zamrzavaju i koriste u industriji. Onda sam ja počeo da obilazim firme, posećujem sajmove i video da je svuda u svetu borovnica ono što se zove “super food”. Već 2019. godine krenuo je izvoz svežih borovnica u Nemačku. U početku su to bile borovnice malog kruga proizvođača iz okoline Gornjeg Milanovca, a prošle godine smo osnovali zadrugu “Takovo berry” i planiramo i izgradnju sopstvene hladnjače koja će moći da podmiri i naše potrebe i da primi i drugo voće uslužno - objašnjava Milosavljević.

On ističe da su njegove aktivnosti u izvozu primetili i u USAID-u i pozvali ga da se priključi projektu unapređenja izvoza svežeg voća.

Zlatko Jovanović, stručnjak za ino tržišta USAID-a na ovom projektu ocenjuje da je prvi izazov bio kako osposobiti proizvođače voća da izvoze na zahtevna strana tržišta.

“U Srbiji ima 500-600.000 proizvođača voća i povrća, ali to su uglavnom male farme koje gaje uglavnom za zelene pijace i domaće tržište gde nema posebnih zahteva ni u vezi prinosa, ni u vezi sortimenata, niti sertifikata. Takođe kooperative su slabe i pitanje je i kvaliteta menadžera zadruga, da li poznaju tražnju, da li imaju organizacione veštine da organizuju desetine ili stotine proizvođača”, objašnjava Jovanović.

I Milosavljević kada razgovara sa nekim proizvođačem o ulasku u zadrugu ili barem o prodaji njegovog voća, prvo pita za sertifikat.

- Prvi uslov je Global gap sertifikat koji su uveli lanci supermarketa kako bi obezbedili bezbednost hrane, kontrolisanu upotrebu pesticida, čime ne garantuju samo kvalitet već i skidaju sa sebe odgovornost u slučaju neželjenih slučajeva. U slučaju nekog trovanja, sertifikat omogućuje praćenje voća do konkretnog proizvođača i voćnjaka. Dakle ukoliko proizvođač nema sertifikat, usmeravam ga na neku od sertifikacionih kuća koje to rade. To je jedna polovina posla. Drugs polovina je prodaja i mogu reći da sve što proizvedemo kvalitetno može da se proda, a posebno kada se radi o borovnici - kaže Milosavljević navodeći i primer zašto je dobro uložiti u sertifikovanje.

- Imali smo primer ljudi koji imaju moderan zasad borovnice na pet hektara, sa knjigom tretiranja kao da imaju sertifikat. Nisu hteli da ulože novac i da ga dobiju, da dođe konsultant i prekontroliše, jer su izvozili u Rusiju. I onda prošle godine samo im jave da je kupac odustao. Tražili su da prodamo mi, ali nismo mogli bez sertifikata - objašnjava Milosavljević.

On ističe i da se poljoprivreda menja i da se sve češće proizvodnjom bave profesionalci iz drugih oblasti, često ljudi koji su došli iz grada.

- Oni ne pitaju šta košta već sve hoće da urade od početka kako treba. Ulaže se u moderne profesionalne zasade, spremni su da slušaju stručnjake i takva je i proizvodnja. Takvih zasada borovnice ima dosta oko Kosmaja, u Mačvi, Vlasini, u podnožju Zlatibora i Kopaonika, da ne računamo veliku farmu u Zobnatici koju drži Elit agro iz UAE.

Sveže voće ima najvišu cenu i kako objašnjava Milosavljević za njega je potrebna i najveća logistika kako bi se održalo svežim do kupca. Ove godine su borovnice iz Takova stigle i do polica radnji u Hong Kongu i Singapuru.

- Recimo kod nas se često govori o cenama malima, pa koliko se plaća u otkupu proizvođačima, a koliko koštaju u prodavnici u inostranstvu. Ali ta naša vilamet malina je za industrijsku proizvodnju i dok je kilogram koštao 200 dinara ove godine, kilogram italijanske konzumne sorte koja može da održi svežinu dve nedelje je bila 400 dinara za kilogram. Što se tiče borovnice, važan je sortiment, jer je najbolje da stižu junu, kada se završava sezona u Španiji, a još nije počela u Poljskoj. Osim ranih sorti dobre su i one koje stižu u avgustu i septembru, pošto tada završava Poljska, a Peru i Čile još ne stižu. Recimo Poljska ima ogromne količine pod borovnicom pa su im ove godine plaćali 1,5 evro po kilogramu, dok su naše borovnice plaćali pet evra po kilogramu - napominje Milosavljević.

Agroinfo.rs/danas.rs

Isplativost gajenja borovnice: Srpsko voće ove godine stiglo čak do Hong Konga, Singapura i Malezije