Лисичарка има карактеристичну жуту боју и углавном нема врсте са којом би се могла заменити. Не перу се. Могу да се једу свеже, да се суше, саламуре или замрзавају. Не треба јести више од два пута недељно.

Након укусног доручка (а на менију су биле лисичарке) одлучио сам да са посетиоцима магазина Пољопривреда.инфо поделим искуство у вези ове укусне гљиве. Моја дедовина се налази у селу подно Дивчибара, планине познате као богато станиште различитих врста гљива. Лисичарке скупљам на око хектар храстово-борове шуме (и покоје букве) која је богато станиште те гљиве. Честе кише последњих дана помогле су да лисичарки има у великом броју. Обично се јављају груписане у влажним деловима шуме. Иначе, расту од друге половине јунадо касне јесени.

Како је препознати?
Јако је важно то што лисичарка има карактеристичну жуту боју и углавном

нема врсте са којом би се могла заменити. Боја зна да варира од веома светле до тамножуте, при чему бледи старењем. Има чак примерака скоро наранџасте боје. Стабљика је дуга од три до осам центиметара. Шешир је код одраслих печурака широк до 10 цм и по правилу је неправилног облика са увијеном ивицом. У центру има улегнуће. Са доње стране шешира су уочљиви жути листићи. Жућкасто месо има диван, благи мирис кајсија, што јој је још једна важна идентификациона карактеристика.

Како је брати?
Искусни берачи кажу да лисичарку треба брати у корпе, а никако у кесе, торбе и вреће. Ово је пресудно за време кишних дана. Тада се лисичарке лако ломе и брзо кваре. Важно је и не брати ситне плодове чији је пречник испод 1 цм.

Чишћење
Непосредно после бербе лисичарке морају бити очишћене од земље, сечењем дела који је био у земљи. Остатак земље на дршци се саструже. Лисичарке се не перу јер могу да упију 20-40% воде.

Шта кажу нутриционисти и доктори
Као веома лековита намирница, лисичарка је у потпуности дерминисана. Повећава отпорност организма према инфекцијама респираторног тракта и јача имунитет. Спада међу најквалитетније гљиве, јер садржи природне антибиотике, осам есенцијалних амино-киселина, ензиме, беланчевине, полисахариде, протеине, провитамин А, витамине Б комплекса. Од минерала заступљени су натријум, калцијум, калијум, фосфор, гвожђе, магнезијум, цинк и бакар. Нискокалорична је и више од 90 одсто њеног састава чини вода. Осим тога, лисичарка има антибактеријска и антивирусна својства, чисти организам, јача имунитет, побољшава циркулацију, снижава холестерол, регулише крвни притисак и смирује нервни систем.

Чување и конзумација
Лисичарке могу да се једу свеже, да се суше, саламуре или замрзавају.

Посебно је занимљива за чување у зачињеном алкохолу због веома миришљавог укуса, али је једнако добра ако се чува у маслиновом уљу или сирћету. Највише корисних састојака задржава кад је свежа и припремљена као салата. Потписник ових редова је најчешће пржи, али се можете и поховати и маринирати. Пошто има изврстан укус могу се спремати саме или у мешаним јелима с месом или рибом. Такође, лисичарке дају дивну боју сосовима и доприносе укупном изгледу јела.

Једноставан рецепт моје маме

Док варим лисичарке, да напоменем да стручнији људи кажу да их не треба јести више од два пута недељно. Управо због тога што су тешке за варење. А сада један једноставан рецепт моје маме. Пола килограма исечених печурки треба динстати на црном луку (две главице) и уљу. У смесу додати 0,5 дл белог вина. Потом додати и готове зачине по жељи. Динстање је на благој ватри, и траје док гљиве не пусте воду и та вода не уври. Тада се гљивама додаје смеса коју чине кашика брашна, мало зачинске паприке и куркуме. На крају треба додати и бибер. Динстање не би требало да буде дуже од пола сата, али нека вам орјентир буде повремена дегустација. Наравно све зависи од старости лисичарки које сте убрали. Уживајте. И за крај, послужите се и интернетом. На мрежи свих мрежа постоји доста рецепата чији су главни актери лисичарке.

/ poljoprivreda.info

Не пропустите укусне лисичарке