Statistički podaci govore da je broj konja u svetu od drugog svetskog rata do danas opao sa 80 na 64 miliona grla. Broj konja je naročito opao u razvijenim zemljama gde je tek krajem 20. veka ovaj trend zaustavljen.

 U konjarstvu se uočava i trend feminizacije i očekuje se da u skoroj budućnosti tipični odgajivači i stručna lica u konjarstvu budu žene.

Broj konja u Srbiji je takođe opadao, naročito poslednjih decenija. Uzgoj teških radnih konja je potisnut, dok je gajenje domaćeg brdskog konja van nadzora selekcijskih službi. Ono što još više zabrinjava to je nestanak nekadašnjeg društvenog sektora, odnosno državnih ergela. 

Zbog činjenice da je interesovanje šire javnosti usmereno na konjske trke, konjički sport i rekreaciju, privatna inicijativa je uglavnom usmerena na uzgoj grla koja odgovaraju ovim namenama. Zbog toga je u urbanim celinama prisutan uzgoj engleskog punokrvnog konja, kasača i polukrvnih rasa i tipova. Lipicaner se gaji i u gradovima i u selima i služi kao paradni konj za vuču, ređe za jahanje. Autohtone rase se ne gaje organizovano, a nešto interesa za očuvanje nonijusa, odnosno brdskog konja ne obezbeđuje realni rast njihovog uzgoja.

Rasni sastav i kvalitet grla u Srbiji, šire posmatrano, već duže vreme ne zadovoljava baš kao ni plodnost kobila. Osim toga broj umatičenih grla na individualnom posedu je vrlo mali, a posebno onih obeleženih. To pokazuje analiza u kojoj se vidi da je na individualnom sektoru umatičeno svega 1.293 kobile, 67 pastuva, 321 ždrebe i 172 obeleženih grla, a kako  tvrde mnogi dr.veterinari.

Naime, tvrde stručnjaci za konjarstvo, od malih konja Balkanskog poluostrva za nas najveću važnost ima domaći brdski konj, autohtona rasa koja odlično podnosi ekstenzivne prilike držanja i ishrane, pa se visoko ceni baš zbog svoje skromnosti, otpornosti i izdržljivosti. Taj konj izvanredno je prilagođen surovim uslovima života u planinskim predelima i danas se gaji u Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini i Makedoniji jer mu je upotrebna vrednost vrlo velika; to je istovremeno i tovarni konj, zaprežni, pa i jahači, dakle i vojni konj, pa, prema mišljenju stručnjaka, on će sigurno imati veliki značaj i u budućnosti.

Stručnjaci za ovu oblast u Zobnatici ni jednog trenutka nisu bili u dilemi da li su Srbiji potrebni konji ili ne. I pored mehanizacije poljoprivrede, njihov je zaključak, konji će i u buduće, kao radna snaga, naći svoje mesto pre svega u brdsko-planinskim područjima sa slabim komunikacijama i na malim parcelama gde će oni i nadalje biti najpogodniji za obradu zemlje, transport i prenos tovara.

Kako se čulo, odgajivanja konja za tov i proizvodnju mesa ima takođe perspektivu sa ekonomskog stanovišta i u našoj zemlji. Ukrštanjem tovnih pastuva (teških) rasa sa kobilama polukrvnjaka može se proizvesti F1 generacija brzo rastućih grla koja su prikladna za tov radi klanja i proizvodnje kvalitetnog mesa. Ta vrsta tova je najjeftinija i najrentabilnija u odnosu na druge vrste stoke, jer za njegovu realizaciju nisu potrebne nikakve uvozne komponente kao dodatak hrani. Takav pravac odgajivanja konja, smatraju stručnjaci, svakako bi našao svoje opravdanje ne samo sa stanovišta povećanja učešća konjskog mesa i konjskih prerađevina u ljudskoj ishrani kod nas već i sa aspekta njegovog izvoza.

Izvor:.natura.rs

Stanje konjarstva u Srbiji