Drevna zgradica u dvorištu seoske kuće koja obično služi za noćivanje mladenaca ili za držanje raznih stvari, voća i drugo.

Takvi objekti malih dimenzija gradili su se u selima gde je živelo srpsko stanovništvo, mada ih srećemo i na drugim područjima. Najstariji poznati opis vajata zabeležio je 1719. godine jedan austrijski poslanik na putu za Carigrad, govoreći o jednom selu iz okoline Pirota:

„Ovde nije običaj da se pojedinci dele od svojih roditelja i familija. Ovde kada se sin oženi pa nema mesta za njega i mladu u očevoj kući, on načini kućerak za sebe, ali opet na očevom imanju... ako ima više sinova svi ostanu kod oca i žive u zadruzi.ˮ

Dragocene podatke o vajatima nalazimo i u zapisima Vuka S. Karadžića, putopisca i istraživača Feliksa Kanica, naučnika Jovana Cvijića.

Vajati su se gradili ne samo u Srbiji nego i u Bosni, Slavoniji i drugim krajevima. S tim u vezi, te male građevine ili njima slične dobijale su različite nazive u narodu kao što su: klijet ili klet, zgrada, izba, udžera, kuljer, koliba, trem, košara, polača, zgrada, tronj i drugi. 

Ostaci starih verovanja o odnosu čoveka prema svetlu i tami, izlasku i zalasku sunca uticali su i na položaj vajata, tako da je njihovo mesto bilo istočno od položaja glavne kuće. Sa boljim uslovima za život u selu se grade veće i trajnije građevine. Jednoprostorne kolibe dobijaju trem kao sastavni deo, a često se u okviru jednog objekta pod istim krovom grade dve ili tri sobe koje zamenjuju ranije posebno građene zgrade. S tim u vezi, izgradnja vajata je vremenom bila sve ređa.

Danas se vajati još uvek koriste i dobijaju na značaju sve više, po etno selima  gde ljudi traže mir i ušuškanost od gužve, grada, posla...

Izvor:rts.rs

Danas ih koristimo u modernom etno stilu, a u stvari malo ko zna čemu su nekada služili vajati?