Šume imaju brojne funkcije, ali tri osnovne, koje najčešće srećemo u zvaničnim šumarskim dokumentima su ekonomska, ekološka i socijalna. U osnovama gazdovanja šumama, ove funkcije se navode upravo ovim redom.

Ekonomska isplativost, kao i ekološka i socijalna prihvatljivost su termini tradicionalnog pristupa u kojem su šume prvenstveno resursi za ekploataciju. Ovaj pristup, nažalost, danas u Srbiji dominira, navodi Dragana Arsić iz Udruženja za zaštitu šuma u autorskom tekstu objavljenom na portalu Ekološkog centra Stanište. 

Ekosistemsko upravljanje – Nov pristup šumama

Nasuprot tome, u svetlu borbe protiv klimatskih promena i ubrzanog nestanka biodiverziteta, nameće se novi odnos prema šumama. Na samitu o klimatskim promenama u Glazgovu, Evropska unija je usvojila Strategiju o šumama do 2030. godine, u kojoj je ključna odrednica zabrana krčenja šuma. Srbija je kandidat za članstvo u EU, tako da će, pre ili kasnije, svoje zakonodavstvo i praksu morati da uskladi sa evropskom. Međutim, često se u javnosti čuje da se ta strategija ne odnosi na Srbiju, jer naš Zakon o šumama zabranjuje krčenje. Ali kada je u pitanju Vojvodina, sa alarmantno niskom šumovitošću, može se reći da je ona već raskrčena širenjem poljoprivrednih površina i nekontrolisanom urbanizacijom, koji i dalje gutaju šume.

U novom odnosu vrednost šuma ne meri se po prihodima koji se mogu od njih ostvariti, već da li se ispunjavaju funkcije očuvanja biodiverziteta i geodiverziteta, kao i biološke, ekološke, sociološke, zdravstvene, rekreativne, duhovne, estetske i druge funkcije, zatim pružanje dodatnih ekosistemskih usluga, kao što su ublažavanje klimatskih promena, vezivanje ugljendioksida, eroziona zaštita, stabilizacija zemljišta, čuvanje vodnih resursa, ublažavanja poplava itd. Naše šumarstvo moraće da se prilagodi novom, ekosistemskom, agrošumskom i funkcionalno biodiverzitetskom upravljanju, jer jedino ovaj integralni model donosi blagostanje i prirodi i ljudima. Dosadašnji model „održivog“ upravljanja se pokazao kao neodgovarajući i u svetu i kod nas, održiv samo kao stabilan izvor drvne mase.

Srbija nema nacionalni program šumarstva

Nakon Drugog svetskog rata, u Srbiji je počelo intenzivno pošumljavanje, koje je 1980-tih godina došlo do 10.000 hektara novih šuma godišnje. Od 1995. godine uočava se trend opadanja obima pušumljavanja, a u poslednjoj deceniji beleži se jedva oko 2.000 hektara.

Za rešavanje problema niske pošumljenosti polazna osnova su planska i akciona dokumenta koje Srbija još uvek nema. To konstatuje i Državna revizorska institucija (DRI) u svom izveštaju iz decembra 2020. godine. Srbija još uvek nema Strategiju razvoja šumarstva (SRŠ), koja je uz podršku FAO urađena još 2011. za period do 2020. godine, ali nikada nije usvojena, što govori o tome da se donosioci odluka sektorom šumarstva i prirode nisu uopšte bavili. Novi nacrt SRŠ sa akcionim planom je u pripremi, zajedno sa nacionalnom inventurom šuma, ali još uvek se ne zna kad će se usvojiti. Što se tiče lokalnih samouprava, više je nego jasno da one nisu zainteresovane i nemaju kapaciteta da same, svojom političkom voljom rade na povećanju šumovitosti. Takvih primera ima isuviše. Zato akcioni plan, kao obavezujući, mora biti spušten do lokala.

Šume i klimatske promene

U međunarodnim i nacionalnim strategijama šume se definišu kao najefikasnije oružje za ublažavanje posledica klimatskih promena i emisije štetnih gasova. Stručna javnost je Vojvodinu, kao svojevrsnu „agrarnu pustinju“ već prepoznala kao „crvenu tačku“ koja će najviše trpeti dramatične posledice klimatske krize. Veliko je pitanje gde su u tome Uprava za šume i nadležni Pokrajinski sekretarijat? Da li su donosioci odluka spremni da menjaju modele upravljanja šumama u pravcu klimatski pametnog i prirodi bliskog šumarstva?

Potrebno je da se prepozna pojam urbanih šuma, kao resursa koji bi trebalo posebno razvijati, jer gradovi su postali toplotna ostrva i veliki izvori zagađenja, što standardne gradske zelene površine i parkovi više ne mogu da neutrališu.

Šume i poljoprivreda

U Vojvodini najviše površina za pošumljvanje ima na poljoprivrednom zemljištu, ali je ono destilumulisano zbog plaćanja naknade za prenamenu zemljišta. Ovo je u izveštaju DRI navedeno kao ozbiljna prepreka za pošumljavanje u Vojvodini. Naknada se ne plaća samo za zemljište koje je poljoprivrednom osnovom planirano za pošumljavanje, kao racionalniji način korišćenja od poljoprivredne obrade. Pošumljavanje u Vojvodini mora imati prvenstvo nad poljoprivredom i izgradnjom na obodima gradova i naselja. Vlasnici poljoprivrednog zemljišta moraju imati zakonsku obavezu podizanja agrošumskih zasada, a država ih mora u tome stimulisati. Veoma je bitno da se vlasnicima poljoprivrednog zemljišta pristupi sa stručnim argumentima da će oni ostvariti višestruke benefite podizanjem šumskih pojaseva, a nikako štetu zbog smanjenje površine pod usevima.

Šume i zainteresovane strane

Donosioci odluka moraju prepoznati lokalne zajednice, ekološke i stručne organizacije kao ključne subjekte za očuvanje postojećih i podizanje novih šuma. Ali to mora biti iskreno i efektivno, a ne formalno, samo da bi se zadovoljio zakonski minimum. Zainteresovana javnost se ne sme više ignorisati i mora se pokazati volja da se primeni princip inkluzivnosti, na šta obavezuje i Arhuska konvencija. Potrebno je da javnost ima uticaj na izradu višegodišnjih planskih i godišnjih izvršnih dokumenata, kao i uvid u izveštaje o sprovedenim programima.

Na kraju, ključne poruke građana donosiocima odluka mogle bi biti: „Dosta smo podizali svest i sprovodili marketinšku sadnju, potrebna je politička volja i prava akcija – pošumljavanje i očuvanje postojećih šuma Vojvodine moraju postati projekat od nacionalnog značaja!“

Agroinfo.rs/agrosmart.net

Šume u Vojvodini moraju biti projekat od nacionalnog značaja