Да би се смолом напунио један земљани лончић од 250 грама, требало је скоро пола мјесеца. Кад смола прекипи, смолари би организовали акције њеног истресања из лончића у специјалне канте.

На обронцима брда Тетребице на граници Србије и БиХ код Вишеграда и данас расту стољетни борови из чијих начетих вена још цури миришљава смола.

На стотине људи послије Другог светског рата из готово свих села вишеградске општине, па све до 1977. године, сезонски је радило на смоларењу. Сељаци су остављали редовне послове на њивама и ливадама и сакупљали смолу у шумама за „жив динар” који им је помагао да прехране вишечлане породице.

Цeђење смоле

Да би се из црног бора исциједила смола, која је била потребна хемијској индустрији „Терпентин” у Добруну и касније Вишеграду, требало је на старим стаблима направити својеврсну „живу рану”.

– Специјалним алатом се прво гулила кора све до бјелине, величине два длана. Затим се смоларском сјекиром, у облику куке, попречно правио прорез до сржи стабла у облику окренутог полумјесеца. Потом се укуцао савијени лим у облику чесмице, а испод њега ексер на који се причвршћивао печени земљани лончић у који се скупљала смола – објашњава Милован, показујући нам давно зарезане борове из којих још цури смола, за којом одавно више нема потражње.

А да би се смолом напунио један земљани лончић од 250 грама требало је скоро пола мјесеца. Па кад смола прекипи, смолари би организовали акције њеног истресања из лончића у специјалне канте.

– Желећи да што прије заврше сакупљање смоле, смолари су на тим пословима ангажовали све радно способне чланове својих домаћинстава. Смолар би скидао лончиће са смолом, а онда их посебном кашиком празнио у канте, које су након тога товарене на коње и одвожене до првог раскршћа, потом воловском запрегом до пута, па камионима до Фабрике.

Суза из бора

У вишеградском крају људи су се смоларењем почели да се баве 1915. године. Послије 1949. године смоларење узима маха у свим ођелима тадашњег Шумарства. Постојала је такозвана њемачка метода смоларења, којом се стабло рањавало уздужним исијецањем коре, те француска метода по којој се резало попречно у етапама.

Смоларило се од марта до октобра, а у томе је учествовало и до 200 смолара. Сваки од њих је имао своју дионицу са тачно нумерисаним бројем борових стабала. И данас се многе шумске косе и пропланци називају Марића дионица, Шимшића пропланак, Тасића бријег…

Прича се да је први смолар у овим крајевима био Милорад Марковић из Дубова, а затим слиједе Вукоман Савић, Стјепан Шимшић, Илија Стијепић Чакмак, па Васо и Влајко Шимшић, Мирко и Обрен Тасић. У књигама је забиљежено да је први пословођа на смоларењу био Жарко Стијепић из Црнчића.

– Смола је суза из озлеђеног бора.

Izvor:agroplaneta.info

Смоларство, занат којег више нема