Овчарство је грана сточарства која је изразито распрострањена па се стога овце могу наћи на свим континентима осим Антартика. Важност овчарства варира од земље до земље. Овце су доста заступљене и важне у сиромашним земљама с екстензивном пољопривредом, али и у економски развијенијим земљама.

Овца као и говедо и коза припада у групу преживара, па су јој главне карактеристике скромност, издржљивост, отпорност, и могућност употребе за различите производне сврхе. Овце конзумирају ниско квалитетна волуминозна крмива па их претварају у високо квалитетне производе попут меса, млека, вуне и крзна.

Репродукција оваца
Као и у другим гранама сточарства, тако је и у овчарству репродукција најбитнији сегмент гајења, па без редовне и физиолошке репродукције нема никакве производње. Полна зрелост оваца варира од расе до расе, па се тако код ранозрелих појављује са 6 до 7 месеци старости, а код каснозрелих 10 до 12 месеци. Треба напоменути да полна зрелост код оваца пуно више зависи од телесне масе него од узраста, стога се полна жар може појавити код јагњади када достигну масу од 28 до 30 кг. Полни циклус код оваца траје просечно 17 дана док еструс траје око 27 сати. Већина оваца је сезонски полиестрична што значи да се паре у одређено годишње доба. Сваки еструс попраћен је и овулацијом као и спољним знаковима који се код оваца одликују немиром, смањеним апетитом, скакањем на друге овце, чешћим мокрењем и другим симптомима. Такође због могуће појаве „тихог терања“ важно је у стаду имати овнове „пробаче“ који ће открити овце у еструсу. Пре припусне сезоне од велике важности је припрема животиња за припуст, како оваца тако и овнова. Припрема првенствено подразумијева повећање масе животиње и поправљање кондиције која се постиже побољшаном исхраном или „флусхинг“ метода. Почиње се проводити 2 до 4 недеље пре припуста, а исхрана се повећава у квантитативном и квалитативном смислу. Оваквим начином припреме побољшава се кондиција животиња, повећан је број овулираних јајних станица, мања је ембрионална смртност, већи је степен концепција па је потомство развијеније и виталније. Такође, пре припусне сезоне врши се одабир оваца и овнова за припуст јер се само изнадпросечне јединке користе за даљни узгој. Одабир се врши на бази спољног изгледа, порекла, према властитој производњи (перформанс тест) и по потомству (прогени тест). Припуст оваца који се највише користи је дивљи скок или слободно парење, али данас се све више почиње користит много бољи и сигурнији начин, а то је скок из руке. Након припуста ако дође до оплодње наступа фаза гравидитета која код оваца траје око 150 дана.

Исхрана оваца
Исхрана треба бити организована тако да омогућава максималну производњу, добру искористивост храњивих материја и осигура економичну производњу. Овце су пашне животиње стога ја паша најповољније крмиво у исхрани оваца, а у економском смислу је и најјефтиније. Што је удео паше у оброку већи то су трошкови исхране нижи.

Овце у просеку дневно поједу од 5 до 10 кг паше, па се код нас већином напасују на природним пашњацима, док је кориштење прегона ретко. Током неповољних временских услова и зиме сено је стандардно крмиво у исхрани оваца. Најбоље је легуминозно сено богато беланчевинама, и оно има предност у односу на ливадско. Рано покошени кукуруз, сирак и друге житарице попут јечма, зоби или пшенице, такође могу бити саставни део оброка оваца током зиме. У исхрани оваца могу се користити и друга крмива као сточни грашак и кромпир. Исхрана оваца, врста крмива и количина истих, зависе од категорије и фазе производње којој овца припада. Тако гравидне овце троше велике количине енергије и захтевају високо вредна крмива која морају бити лакосварљива и богата угљеним хидратима, минералима и витаминима. Енергетске потребе оваца током лактације су високе а због спорог пораста апетита долази до губитка телесне масе. Зато исхрана оваца у лактацији треба бити ад либитум. Исхрана оваца пре припуста је пожељна и доста зависи од тјелесне кондиције оваца. Овце лошије кондиције се могу припремити за парење повећањем удела енергије у оброку за 40% у односу на уздржне потребе и то око 3 недеље пре припуста. Најчешћа крмива су паша младих сочних трава уз додатак чврстих крмива. Такође од велике важности је исхрана јагњади. Тако се наводи да исхрана гравидних оваца, као и исхрана јагњади у првим недељама живота, више утиче на завршну масу и постизање телесне зрелости него исхрана у каснијим фазама. У исхрани јагњади тако разликујемо исхрану колострумом, сисање, исхрану након одбитка и исхрану при узгоју расплодног подмлатка.

Производња меса оваца
Месо је најважнији овчји производ, те се у овчарској производњи већина дохотка остварује путем овчјег или јагњећег меса. Данас се производња јагњећег меса врши уз различите технологије, од пашног това заједно с овцама до интензивног това у товилиштима. Месо млађих категорија оваца је свјетлије те има мало лоја, док месо старијих оваца има тамнију боју, те специфични мирис и укус. Овчје месо на тржишту долази као млада јагњетина, јагњетина и овчетина. Млада јагњетина добије се клањем јагњади која још сиса старости од 3 недеље до 3 месеца, а тежине од 5 до 15 кг. Рандман такве јагњади је од 56 до 60%. Јагњетина се добије клањем јагњади од 3 до 9 месеци, тежине до 25 кг и рандманом 48 до 54%. Овчетина се добије клањем овнова и оваца старијих од 9 месеци, при чему мушка грла претходно морају бити кастрирана. Највише кориштена врста овчјег меса у регији је јагњетина. Основни параметри процене товности су прираст, рандман, те мерење површинске и бубрежне масти. Прираст јагњади креће се од 200 до 300 г, док се рандман креће од 40 до 65%. На меснатост и тов утичу бројни фактори а међу најважнијих су раса, пол, исхрана, климатски услови, породна маса и друго. У данашњој производњи меса већином се користе месне расе оваца. Типови раса за производњу меса настали су у Енглеској. То су рано зреле расе са израженом меснатости, товном способности и великим телесним оквиром. Најпознатији представници су суффолк раса, теxел, хампсхире, дорсет хорн, цолумбиа и многе друге расе. Телесна маса овнова је преко 100 кг, а оваца од 60 до 70 кг, док им је плодност од 100 до 200%.

Производња млека овце
Млеко је важан производ оваца, а најчешће се користи у облику сира, док се сирово ретко конзумира. Овчје млеко је и економски важан производ посебно у земљама Средоземља (Турска, Италија, Француска, Грчка, Португал). Медитеран производи око 2/3 укупне светске производње овчјег млека. Највећи део млека се прерађује у овчји сир, од којих су најпознатији Роqуефорт, Фетта, Фиоре Сардо. Овчје млеко спада у казеинска млека, па га садржи око 75%. Управо због тога ово млеко је одлично за прераду у сиреве и остале млечне производе. Расе за производњу млека разликују се у морфолошком и физиолошком погледу. Типични представници су источнофризијска овца, аwаси раса, сардинијска овца и грчка хиос овца. Ове расе одликује боље развијен стражњи део тела, те добро развијено и изражено виме. Лактација код млечних раса траје просечно 200 дана, а просечно дају 500 до 600 литара млека. На производњу млека утиче раса, исхрана, старост, нега, телесна маса, број јагњади, здравствена заштита и друго. Старењем овце, повећава се млечност све до 5. и 6. године, а затим опада. На млечност утиче и телесна маса. Тако веће овце имају већи метаболички капацитет и већи обујам млечне жлезде. Такође и број јагњади у леглу делује на млечност. Овце које су ојагњиле двојке, дају током лактације и до 40% више млека. Важно је споменути да је породна тежина јагњета и његов каснији прираст уско везан за млечност овце.

Производња вуне
Овце су по вуни јединствене и на први поглед препознатљиве. Вуна је карактеристичан производ оваца али је и њена економска важност варијабилна и разликује се од државе до државе. Вуна је не тако давно била и главни производ оваца, али већа потражња за јагњетином и синтетичка влакна довела су до пада важности овог овчијег производа. Расе оваца за производњу вуне имају добро развијен скелет и кожу, док је мишићно ткиво слабо развијено. Ове расе одликују се добром квалитетом и приносом вуне. Просечна дебљина вунског влакна је мања од 20 до 25 микрометара. Вунска влакна су уједначене дужине и одговарајуће коврџавости с нешто више масноће. Овце су обрасле вуном по читавом телу, осим доњих делова ногу и њушке. Густина вунских влакана је велика и на једном квадратном центиметру коже израсте 4000 до 10 000 влакана, што је 4 до 5 пута више него код оваца с грубим руном. Дужина праменова се креће од 4 до 10 центиметара. Квалитет вуне може се оценити на бази његове густине, обраслости тела вуном, уједначености руна, а при технолошкој преради вуне велику улогу играју њена физичко-технолошка својства у која убрајамо таласастост, финоћу, дужину и висину влакана, јачину, еластичност, гипкост, сјај, хигроскопност, топлоту и боју. Осим ових својстава важан је и рандман вуне. Под рандманом вуне подразумевамо количину опране и очишћене вуне од једног ошишаног руна, уз допуштени удео влаге од 15 до 17%. Рандман вуне креће се од 30% код високо финих типова мерина до 70% код праменке. Најпознатије расе за производњу финог руна су рамбује, немачки, амерички, аустралијски и арл мерино.

Интензивна селекција и плански узгој оваца омогућио је стварање раса које су специјализоване за производњу коже и крзна, а једна од најпознатијих раса је каракул која је настала на подручју Азије, али се данас раширила у земље бившег СССР-а, Јужну Африку, САД, Француску и Румунију.

Смештај и начини гајења оваца
Овце су прилагодљиве и скромне животиње, али су осетљиве на неповољне услове смештаја у затвореном простору. Овце врло тешко подносе високу влажност у објектима, а управо је такав ваздух често у објектима који су пренатрпани и без одговарајуће вентилације. Висока температура с високом влажности ствара идеалне услове за развој непожељних микроорганизама, а самим тим и развој болести. Дневне промене температуре веће од 10°Ц изазивају већу смртност јагњади. Неповољне услове у објекту ствара лоша вентилација, влажна стеља и неодговарајућа опрема за храњење. Капацитет објекта треба да одговара броју оваца које желимо узгајати. Пренатрпаност објекта довешће до веће влажности у објекту, бржег развоја и преношења болести, смањења хранидбеног простора и мање производности оваца. При одабиру локације за градњу овчарника требамо гледати да је објект близу површина за производњу хране, да је место оцедито и суво, заштићено од ветрова и промаје, да је најмање 100 м удаљен од путева и других извора буке као да је земљиште погодно за изградњу објеката са свим прикључцима. Оптимална температура у објектима требала би бити од 6 до 18 °Ц, а влажност 75%. Допуштени садржаји штетних гасова крећу се за угљен диоксид у литри ваздуха од 0,035%, угљен моноксид 0,003%, а сумпорводоник 0,002%. Вентилација зими требала би бити око 30 м3 на сат по грлу, а лети и до 120 м3 на сат по грлу. У овчарнику би требало бити довољно простора за овце. Тако би требало осигурати 1,5 м2 по овци и то 1,2 м2 за одраслу овцу, 0,15 м2 за јагње и 0,15 м2 за јагње издвојено у боксу.

Овце се узгајају на различите начине што првенствено зависи о циљу производње као и развијености и заступљености овчарства у укупној сточарској производњи земље. Тако се овце узгајају на екстензивни, полуинтензивни и интензивни начин. Екстензивни систем подразумијева узгој оваца малих производних могућности с малим улагањима и ниским производним резултатима. Спроводи се у подручјима и на земљиштима на којима се не могу обављати друге гране пољопривредне производње. То су брдско-планинска и аридна подручја. Осим тога карактерише га мали број оваца по јединици површине. Обично 1 овца долази на 1 до 10 ха пашњака. Овце већи део године проводе на паши. Зимска исхрана базира се искључиво на сену ретко на малим количинама концентрованих крмива. Због неповољних услова држања, неге и исхране тај систем подразумијева узгој аутохтоних раса, раса које су управо гајене у таквим условима. Полуинтензиван систем подразумијева држање оваца на паши у време вегетације, а током зиме овце се хране квалитетним сеном и концентрираним крмивима. На 1 х површине иде 5 до 8 оваца. Интензиван систем производње карактерише специјализација производње. Велика су улагања у набаву квалитетног стада, објекте, механизацију, опрему и крмну базу. Будући да су у овој производњи велика улагања то подразумијева постизање високе цене овчјих производа да би се покрили настали трошкови. Производња се заснива на високо продуктивним расама и њиховим мелезима ако се ради о производњи меса, односно на високопродуктивним расама када је производ млеко. Да би се та производња могла нормално одвијати, потребно је осигурати квалитетну волуминозну и концентрирану храну. У раздобљу вегетације потребно је довољно квалитетне сочне волуминозне крме, тј. паше, а зими су потребне довољне количине квалитетног сена, по могућности квалитетне и здраве сенаже као и довољне количине концентрованих крмива.

Расе оваца
Овце, као и козе, припадају породици шупљорожаца или Бовидеа. Овце (Овинае) потичу од дивљих облика оваца, а то су муфлон и аргали овца. Према археолошким истраживањима претпоставља се да су овце, као и козе, припитомљене у млађем каменом добу или неолиту. Доместификација оваца одиграла се на подручју југозападне Азије око 9000 година пре Христа. Самим припитомљавањем дошло је до многих промена како у понашању оваца, тако и у морфолошким и физиолошким карактеристикама. Морфолошке промене се виде у смањењу рогатости данашњих оваца у поређењу с њиховим прецима, затим, промена длаке у вуну, промена боје вуне, повећање површине коже и друго. Од физиолошких промена најважније су репродукција и плодност, тако су данашње домаће овце полиестричне, за разлику од дивљих моноестричних. Долази и до повећања млечности, меснатости и ранозрелости. Такође интензивним човековим утиецајем и селекцијом на тачно одређена својства настају расе које су специјализоване за производњу меса, млека, вуне, крзна или комбинованих својстава.

Izvor:agroklub.rs

Овчарство