Zašto ne bismo radili ono što smo i upropastili, ono što je mnoge generacije pre nas hranilo i podiglo u zdrave i jedre ljude.

Zašto se ranije nije ni gledalo da li si iz malog mesta ili većeg grada, da li se baviš poljoprivredom ili si direktor neke velike državne firme (u to vreme praktično su samo takve firme postojale), čak šta više, ti tadašnji direktori su VEOMA CENILI seljaka ispucalih ruku i retko namirisanog.

Zašto ne pomoći ozbiljnom problemu pocenjivanja seljaka i kako povećati vrednovanje njegovog rada????

Šta je i koliko uradjeno od svih pustih obećanja za zaštitu seljaka? Zasto svi samo znaju da obećavaju?

Unapredimo seljaka? Ali ne onog seljaka koji prodaje maglu poštenom, vrednom i teskom radniku poljoprivrede.

Nedajmo da se zaboravi nekadašnji život naših predaka već sačuvajmo uspomene na stari, pošten, težak život i rad naših SRPSKIH SELJAKA.

Šta se desilo da je sve ovo stalo i krenulo nizbrdo ili bolje rečeno, kao da je sve krenulo u napad na sve nekadašnje vrednosti.

Selo je živelo, a i ljudi u njemu. Bez ljudi nije ni moglo. Bez porodica i njenih brojnih članova, selo nije moglo ni da živi, ni da opstane, čeljad nisu bila besna, pa im ni kuća nije bila tesna, preko dana svi su bili na polju, radili. Žensko i muško, staro i mlado, nisu imali vremena ni da se posvađaju. Disciplina, svi su znali svoj deo posla. Razmena i saradnja između sela i grada je bila dobra i ustaljena, jer se znalo ko šta radi i ko šta prodaje. Znalo se i koliko šta vredi i koliko je vremena potrebno da se nešto uradi i napravi.

Vuk Karadžić je isticao da „Narod srpski nema drugih ljudi osim seljaka“

Jer je naš seljak gospodin, uprkos predrasudama.

Sela su nekada bila bez struje, bez vode, o putevima i da ne govorimo. U centar sela se išlo jedan dan u nedelji kako bi prodali svoj seocki proizvod ili da se pazari nešto od zanatlija. Deca su nekada do škole išla i par kilometara pešaka, opet na vreme su završavali i školske i kućne tj; obaveze po polju. Ta deca su uvek bila čila i vesela.

Živelo se bez interneta, televizije, mobilnih aparata, tadašnji WI-FI je bio dečiji korak. Tadašnja motivisanost za dobijanje poštovanja u svom selu je bilo stvoriti što veću porodicu, imati što više stoke, obrađivati više zemlje...

Šta se desilo da se ovakav način života, sreće i poštovanje među ljudima zgazi?

Da sve ovo nije možda zgazilo to što su sela dobila vodu, struju...

Šta je poremetilo te vrednosti? Da su svi krenuli u grad, da u selu danas gotovo da ne možete naći devojku za udaju, ni mladića za ženidbu...

Neki su odavno otišli iz sela u grad, ali selo iz njih nikada.

Autori: Marija Živojinović i Nikola Nikolovski

POLOŽAJ SRPSKOG SELJAKA NEKADA I SADA?!