Италијани су га звали златна јабука, Немци рајска јабука, Французи јабука љубави, а ми га зовемо парадајз. Како год га називали, парадајз је данас честа намирница на свакој трпези, али и лек за превенцију многих болести и тегоба.

Први парадајз ницао је у пределима Средње и Јужне Америке, где је растао као коров малих и жутих плодова. Астеци су овај предак парадајза користили у исхрани са паприком и сољу, а звали су га „кситоматл“. Остала јужноамеричка племена, попут цивилизације Инка, ово воће су називали томати, одакле је и настало најприхваћеније име за парадајз – томато. Дивље врсте ове биљке су најпре расле на територији Анда, Перуа, Боливије и Еквадора, док прва култивисана биљка потиче из области централне Америке.

Након што су Шпанци освојили овај континент, парадајз је постао заступљен на свим њиховим територијама. Парадајз је првенствено, са осталим увезеним биљкама из Америке, био представљан владарима и високом сталежу као афродизијак и лековита биљка, а тек касније је био доступан широким народним масама.

Карл Линенаус је у 18. веку класификовао биљке и парадајз је назвао Lycopersicon esculentum (лат.), што у преводу значи „јестива вучја бресква“, док су германске вештице ово воће користиле у ритуалима за буђење вукодлака. У Европи је највише био распрострањен на Медитерану због благе климе, а у Напуљу је већ 1692. године објављен први кувар са јелима од парадајза.

Парадајз најбоље успева на лаким, пропустљивим, структурним и оцедним земљиштима, богатим хумусом. Гаји се у плодореду и веома добро реагује на ђубрење стајњаком. Најбољи предусеви за узгој су лук, грашак, купус и вишегодишње траве. На истом земљишту се гаји тек после 3 до 4 године.

Има велику потребу за светлошћу, јер у супротном долази до поремећаја раста и развоја. Иако може да поднесе недостатак влаге, она му је ипак неопходна у периоду цветања. За успешан развој парадајза потребна је ниска влажност ваздуха, јер висока изазива поремећај у исхрани биљака.

Наводњава се системом кап по кап, а због квашења семена и развоја болести, потребно је проверавати пластеник. Заливање се врши у преподневним часовима, на сваких 7 до 10 дана. Ђубри се квалитетним минералним ђубривима, посебно у првој половини вегетације.

Осим тога што се употребљава као свежа салата и додатак за кување многих јела, парадајз је веома користан за наше здравље. Богат је витаминима Ц, Б и К, док од минерала садржи калијум, натријум, магнезијум, калцијум и гвожђе. Липокен у парадајзу је одличан за превенцију од настанка артеросклерозе и инфаркта, а пружа заштиту и од малигних болести желуца, простате, дебелог црева и грлића материце.

У народној медицини ова воћка се често користила као лек за проблеме варења, кашља, болести плућа и бешике, а одличан је и као превенција против болести јетре и панкреаса. Као свежа салата одличан је за регулисање високог крвног притиска, али само уколико не претерате са сољењем.

Као лек, парадајз се до сада најбоље показао у виду сока. Битно је нагласити да термичком обрадом и додавањем хемикалија сок губи већину својих лековитих својстава, те га је најбоље конзумирати свеже цеђеног, без адитива.

Ако га редовно пијете, можете спречити појаву тромбозе, посебно у случају дијабетеса. Одличан је против умора и ослобађа тело од непријатних мириса. Регулише метаболизам, јача имунитет, избацује вишак течности из организма и побољшава крвну слику.

Agromedia.rs

Све о парадајзу