Do 2050. godine se očekuje da će svetska populacija dostići broj od skoro 10 milijardi, a ishrana ljudi će predstavljati veliki izazov. Zbog industrijskog razvoja i urbanizacije, svakodnevno se smanjuju površine pod poljoprivrednim zemljištem. Jedno od potencijalnih rešenja problema može biti inovativno vertikalno uzgajanje povrća.

Naučnici kažu da je Zemlja izgubila trećinu svojih obradivih površina tokom poslednjih 40 godina, a mnogi veruju da vertikalna poljoprivreda može biti odgovor na izazov koji se tiče proizvodnje dovoljnih količina hrane.

Šta je vertikalno uzgajanje povrća i kako izleda?

Vertikalna poljoprivreda je nova praksa proizvodnje hrane na vertikalno nagnutim površinama. Umesto uzgajanja povrća i drugih namirnica na jednom nivou, kao što je na polju ili u stakleniku, ovaj novi način proizvodi hranu u vertikalnim slojevima koji se najčešće integrišu u druge strukture poput nebodera, kontejnera za transport ili popravljenog skladišta. Koristeći tehnologiju kontrole životne sredine (CEA), ova savremena ideja koristi tehnike zapiranja u zatvorenom prostoru. Veštačka kontrola temperature, svetlosti, vlažnosti i plinova omogućava proizvodnju hrane i lekova u zatvorenom prostoru. Na mnogo načina, vertikalna poljoprivreda je slična staklenicima gde određeni reflektori i veštačko osvetljenje nadoknađuju prirodnu sunčevu svetlost. Primarni cilj vertikalne poljoprivrede je maksimiziranje proizvodnje useva u ograničenom prostoru.

Ovde se najčešće koristi hidroponski pristup gajenju biljaka, uz pomoć vodenog rastvora koji sadrži sve neophodne hranljive materije. Iako je ideja o zgradama u kojima bi se gaji hrana nastala još početkom XX veka, savremeni koncept vertikalnog gajenja povrća potiče od mikrobiologa Diksona Despomijea. Prednosti ovakvog načina uzgajanja biljaka za ekosistem su višestruke. Nema herbicida, pesticida ili veštačkih đubriva koji zagađuju zemljište; ne dolazi do erozije zemljišta; značajno se smanjuje potrošnja fosilnih goriva jer se ne koriste poljoprivredne mašine. Vertikalni uzgoj, takođe, omogućava recikliranje raznih tehničkih voda pomoću isparavanja i transpiracije biljaka. Smatra se da bi jedna takva proizvodnja mogla da proizvede 200 miliona litara pijaće vode na godišnjem nivou.

Hidroponski način gajenja

Hidroponski uzgoj je glavni metod uzgoja na vertikalnim sistemima, prvenstveno zbog toga što su ovi sistemi najkorisniji u gusto naseljenim mestima gde nema dovoljno obradivog zemljišta (npr. arapske zemlje i neki predeli Indije). Odsustvo obradivog zemljišta nadomešćuje se alternativnim načinima gajenja. Dodatni razlog je i taj što visoko industrijalizovane i urbane države imaju problema sa zagađenjem ili smanjenjem plodnosti zemljišta zbog prekomerne eksploatacije. Zbog toga ekonomisti i naučnici tih zemalja traže načine da umanje ili potpuno odstrane negativne efekte po zemljište, a da se nivo proizvodnje održi. Vertikalno uzgajanje sa hidroponikom je jedna od alternativa.

Hidroponski način gajenja podrazumeva da se biljka postavi u vodeni rastvor koji sadrži sve neophodne hranljive materije i posle izvesnog vremena krene da buja i zri. Ipak, ne mogu se sve biljne vrste gajiti na ovaj način. Primera radi, ovako se mogu gajiti zelena salata, paprika, krompir.

Oni koji podržavaju ovakav koncept razvoja poljoprivrede kažu da je jedinstven, jer se bez upotrebe pesticida mogu proizvesti razne sorte voća i povrća. Dodatna prednost ogleda se u mogućnosti stvaranja posebnih uslova za uzgoj teških sorti koje je nemoguće proizvesti u tradicionalnim proizvodnjama. Još jedna prednost vertikalno uzgojene hrane, a verovatno i glavni adut, svakako je duži vek trajanja.

Prednosti vertikalnog uzgoja

1) zaštićenost biljnih sorti od vremenskih nepogoda

Pošto se hrana gaji u zatvorenoj sredini i ima veštačko navodnjavanje, poplave, suše i mraz ne mogu da joj naškode. Ipak, vertikalni sistemi nisu zaštićene od jakih zemljotresa, tornada i cunamija.

2) veća produktivnost

Sorte se mogu gajiti bez obzira na to koje je godišnje doba. Kada ima dovoljno sunčeve svetlosti, uzgajivači se oslanjaju na sunce. Kada dođe zima, onda se koristi veštačko osvetljenje i naravno neophodna je toplota.

3) organska hrana

Kontrolisana sredina omogućava zaštitu od štetočina, pa se korišćenje herbicida i pesticida može značajno smanjiti ili potpuno izbaciti. Gajenje organske hrane na vertikalnim sistemima je strategija koja se prirodno nameće.

4) manji troškovi prevoza hrane i viša samoodrživost

Gotovo svi znamo da se hrana često prevozi stotinama, pa i hiljadama kilometara pre nego što dođe do trpeze. Potrošnja goriva je ogromna, treba platiti nadnice vozačima i nosačima, a to sve utiče na rast cena hrane. Proizvod takođe ide od trgovca do trgovca, pa se cena dodatno uveća, jer bi svako da zaradi. Na kraju potrošač svima plati ceh, a da ironija bude veća, najmanje od svih zaradi proizvođač – kod nas je to najčešće srpski seljak.

5) manja potrošnja vode

Voda se koristi planski i efikasno. Tačno se zna potrebna količina za određenu sortu i površinu koju zauzima. Na velikim obradivim površinama potrošnja vode je obično prekomerna.

6) energija

Organski otpad od biljaka se može iskoristi za proizvodnju biogasa. Iako je u pitanju mala količina, ta energija može da se upotrebi za proizvodnju struje koja je potrebna vertikalnim sistemima.

7) inovacije i obrazovanje

U ovakvoj proizvodnji radi prevashodno visokoobrazovana radna snaga: agronomi, biolozi, inženjeri. Svaka farma ima posebnu zgradu u kojoj se čuva seme i vrše naučna istraživanja.

Nedostaci

Mnogi tvrde, s druge strane, da visoki troškovi proizvodnje čine hranu koja se uzgaja u zatvorenim prostorima preskupom za prosečno domaćinstvo. Među značajnijim kritikama unutrašnjeg uzgoja je i energetska isplativost. Kritičari kažu kako bi se fokus poljoprivrede budućnosti trebao usmeriti na to kako iskoristiti energiju sunca koja ne zagađuje životnu sredinu na inovativnije načine, kao što je bolje korišćenje gradskog prostora. To bi, u praksi, značilo uzgajanje hrane u staklenicima na krovovima gradskih zgrada. Neki od uticaja ovih vertikalnih sistema na životnu sredinu, tvrde stručnjaci, kompenzovani su kraćim prevozom do domova potrošača, te činjenicom da ovakve farme koriste manje od 1% vode i 1% zemljišta za proizvodnju, u odnosu na tradicionalne načine proizvodnje.

Agroinfo.rs

VERTIKALNO UZGAJANJE POVRĆA: Da li je ovo budućnost u poljoprivredi?