Травњаке које сте већ посејали требало би и да добро нађубрите. Они се најчешће заснивају ван плодореда, на сиромашним, киселим, плићим и склетоидним земљиштима. Због тога се без ђубрења на њима не може организовати производња сточне хране.

Само када долазе после кромпира, због његовог најчешће обилног ђубрења, норма хранива може битно да се редукује или чак изостави, али само у години заснивања. Одређивање односа основних хранива и њихових количина је деликатан задатак, значајно тежи од било ког другог усева. С обзиром на то да се композиција смеше мења у свакој наредној години њеног коришћења, врсте и количине ђубрива морају се стално прилагођавати новонасталом стању.
Азот као одлучујуће храниво, у производњи вегетативне масе у првој етапи треба врло опрезно дозирати, како би се стимулисао развој травних компоненти у мери која неће утицати на потискивање легуминоза. Тек значајнијим смањењем или нестајањем легуминозне компоненте однос азота према фосфору и калијуму може да буде као код природних травњака значи, 2:1 или 3:1.
За разлику од природних, за сејане травњаке укупне количине потребних хранива су веће, јер су и производни капацитети сејаних травњака већи. Практично, у години заснивања, количина азота треба да износи 30-50 килограма по хектару, а у наредним, у зависности од ботаничког састава, 40-80-100 килограма по хектару.

Прихрањивање сејаних травњака зависи од више околности, али су дужина вегетационог периода и ботанички састав најважнији. При томе постоји законитост: што је вегетациони период дужи потреба за прихрањивањем је већа и што је удео легуминоза већи потреба за прихрањивањем је мања. То значи да се у подручјима где се добијају три или више откоса, трећину или четвртину норме азота додаје се после првог откоса, али не после другог или наредних. Ако је удео легуминоза изнад 30-40%, прихрањивање се изоставља или користи се не више од 30-40 килограма азота по хектару.

Izvor: agromedija.rs

Ђубрењем сејаних травњака до бољег квалитета траве