Значај јечма произлази из његове разноврсне употребе. Јечам служи као људска храна на северу и у планинским рејонима. Хлеб од јечма је лошег квалитета јер је сладуњавог укуса, лошег мириса, брзо се суши, не нараста, пуца, нема шупљика, тешко је сварљив и надима стомак. Зато се ретко користи за справљање хлеба, али се доста троши у ољуштеном облику као каша и гершла.

Највећи значај му је у производњи слада за пиво, виски, вотку итд. Поред тога, сладни сируп се користи у пекарству, посластичарству, текстилној и фармацеутској индустрији, у производњи сладног млека, алкохола, сирћетне киселине, квасца. Од ољуштеног зрна јечма, производи се гриз, јечмене пахуљице и сурогат кафе (дивка). За исхрану стоке користи се још као концентрована или кабаста сточна храна (зелена биљка), у силажи и као суви или влажни пиварски троп. Гаји се у врло различитим еколошким условима захваљујући постојању јарих и озимих сората.

Ботаничка Класификација
Јечам спада у ред Поалес, породицу, Поацеае, подпородицу Пооидеае, род Хордеум.
Према томе, сви сада гајени јечмови припдадају вишередним и дворедним, који се међусобно лако разликују пошто имају различити број класића на коленцима вретена класа. Дворедни јечмови имају симетричан распоред зрна у класу, а вишередни симетричан и асиметричан у односу 40:60%.
Каректеристични су голи јечмови (нудум), који се гаје у средњој Азији и слуţе за људску исхрану (гершла). У све три подврсте сусреће се тзв. фурцатум облик јечма, који уместо осја има лопатичасте израштаје, обично три, и зато носе назив трифурцатум. Ови облици дају мале приносе па нису интересантни за производњу. Сусрећу се јечмови црне боје (нигрум) који су у неким рејонима јако распрострањени. Најраспрострањенији су са жути јечмови и имају више варијетета.

Морфолошке Особине Јечма
Корен јечма је најлсабије развије од свих стрних ţита. Зрно јечма клија са 4-8 примарних коренчића, зависно од услова под којима је формирано зрно. Крупније зрно даје већи број коренчића.

Стабло је у односу на друга права жита мање отпорно на полегање (осим патуљастих сорти). Боја стабла у току вегетације је зелена, или са љубичастом нијансом због антоцијана. У пуној зрелости, стабло је сламнато-жуто, а код неких сората антоцијан прелази у ружичасту нијансу.
Листови су после ницања широки, сивкасте, сивкасотзелене или пепељасте боје (због присуства воштане превлаке). Вишередни јечмови имају шире а дворедни уже листове. У рукавцу, лигула (језичак) је кратка или средње дуга, а аурицуле (рошчићи) су најразвијенији у односу на остала стрна жита, и имају облик полумесеца и укрштају се.
Цват – на коленцима класног вретена налазе се три једноставна класка. Код вишередног јечма сва три класа су развијена и плодна, док су код дворедног два крајња класића редукована, само је средњи развијен и плодан. У основи свега налазе се три плеве (глумае).
Зрно (плод) је широко заобљено с леђне стране. Има браздицу, али нема брадицу. Облик зрна је ромбоидан, издужен или елиптичан. Зрно двредног јечма је симетрично и уједначено, а код вишередног зрна из средњих класића су симетрична и крупнија од зрна од бочних класића, која су ситнија асиметрична и при основи угнута. Анатомска грађа зрна је слична као код свих стрних жита.

Биолошке Особине Јечма
Наведено је у претходном тексту да постоје три еколошка типа јечма, северни, средњи и јуţни. Сваки од њих се доликује својим биолошким особинама у захтевима према климатским факторима и условима гајења. Постоје озиме и јаре форме. Озимост код јечма није тако јако израţена као код пшенице и ражи, мада постоје сорте озимог јечма која се по озимости може изједначити са пшеницом. И код јечма постоје типичне јаре, прелазне и озиме форме, премда апсолуто озимих форми нема. Најдужи стадијум јаровизације износи 34-45 дана.
Јечам има бржи пораст од пшенице, шири лист и већу лисну површину али је коренов систем слабије развијен. Боље се бокори од пшенице. Етапе органогенезе су сличне као код пшенице. Самооплодна је биљка, а опрашивање се врши у затвореном цвету. Осипања нема, сем код презрелих усева или ако је класно вретено ломљиво, тада долази до губитака.
Северни тип јечма и јаре форме одликују се кратком вегетацијом 60-70-110 дана. Немају велике захтеве према топлоти, али у фази цветања страдају на -1,5 °Ц. Садрже мање протеина, а више скроба зато се првенствено употребљавају за производњу пива и људску исхрану а делом и за исхрану стоке. Овај тип јечма има велике захтеве према влази, не подноси сушу и високе температуре.
Средњи или средњеевропски тип јечма обухвата већину квалитетних сорти пиварског јечма селекционисаних у условима средње Европе. За овај тип јечма најпогоднија је умерено топла клима, без наглих колебања и са равномерним распоредом падавина. Најбољи рејони за производњу пиварског јечма су они у којима је вегетациона сезона кратка са кишовитим летима. То су планинска подручја у нас.

Јужни тип јечма се одликује по томе што може да издржи ниске температуре и сушу боље од средњевропског. Овај тип је мање осетљив на високе температуре, сушу и “топлотни удар”.

Izvor: agronomija.rs

ЈЕЧАМ (ХОРДЕУМ ВУЛГАРЕ Л.)