Često u medijima čitamo i gledamo kako nam čitava zemlja, uključujući i poljoprivredu, cveta i raste iz dana u dan. Iako smo zemlja ogromnog poljoprivrednog potencijala, ova privredna grana nam nikada nije bila prioritet. Gledajući sa strane, pomislili bismo da je domaći proizvod visoko cenjen, a da srpski seljak sa svojim silnim subvencijama živi odlično.

Prazne seoske kuće na poklon mladima, subvencije, IPARD sredstva, povoljni krediti, sve su ovo lepe priče koje iznova slušamo, samo ih sada nekako ima još više i pomislio bi čovek, ulaže se više nego ikad! 

Srbija je zemlja u kojoj je najviše malih proizvođača. Onih koji su teško vidljivi za velike otkupljivače ili investitore, a na njima se naša poljoprivreda zasniva. Vrlo često, isti ti mali proizvođači ne mogu da ostvare prava na sredstva koje obezbeđuje država ili EU, delom što su neretko uslovi nerealni, delom što su rokovi kratki. Sa druge strane, pak, tvrde suprotno. Nikada nije bilo više ulaganja u srpsko selo i poljoprivredu, sve je više zainteresovanih i prijavljenih za programe podrške, a uskoro će se i 200.000 praznih kuća na selu popuniti. Istih onih iz kojih su se seljaci još odavno razbežali po belom svetu. Kuća mora da bude funkcionalna, u sredini koja ima bar jedan od objekata javne službe ili usluga poput pošte, škole, ambulante. Za njih će konkurisati mladi ljudi poljoprivredne, veterinarske, farmaceutske, medicinske struke koji će na raspolaganju imati čak 10.000 evra za kuću sa okućnicom. Šta bi više? Nije važno što u većini sela nema ni adekvatne kanalizacije, škole, zdravstvene ambulante, stabilnog interneta. A možda niko ministrima još nije rekao da se za ponuđeni novac ne može ništa, iole pristojno, kupiti.

Dok je afrička kuga desetkovala svinjski fond na jugu naše zemlje i dok su pojedina mesta poput Mladenovca, Vrčina, Velikog Šiljegovca i drugih bez vode, ministar Nedimović isprobava kamilje meso na Bliskom istoku, a ministar Krkobabić verovatno nije ni upućen u trenutnu situaciju. Napolju plus četrdeset, u 21. veku nema vode, često je zamućena i nije za piće. A i šta će nam voda. Evo sinoć osveženja, pala je kiša u većini mesta, pa ćemo se kupati. I mi tražimo mnogo...

Mediji prenose jedno, na terenu potpuno druga situacija. Uvozi se meso iz inostranstva i pored viška domaćih tovljenika. Mlečno govedarstvo u očajnoj situaciji, proizvođači pozivaju nadležne na razgovor zbog sramotno niske otkupne cene sirovog proizvoda. Pred našim očima se dešava potpuna eutanazija srpskog stočarstva. Jedemo tuđe, ko zna kako proizvedeno, naše nam ne treba. Uvozimo meso pred istek roka, lepimo mu domaću etiketu. Draži nam je kineski beli luk od onog koji je Srbin proizveo. Pčele masovno umiru zbog neodgovornih pojedinaca koji koriste insekticide u vreme kada ne bi smeli. Grad često uništi useve i voće kojim možemo da se ponosimo u svetu jer naši proizvođači nemaju para da postave protivgradne mreže. Mnogi se snalaze kako znaju i umeju, često su srećni ako su na nuli. Neretko vidimo da seljaci svoje proizvode uništavaju naočigled svih jer su nezadovoljni uslovima i otkupnom cenom. Traktori nam broje po nekoliko decenija, seoski putevi su nam ruinirani, škole zatvorene jer nema đaka, ruralno stanovništvo mahom staro.

Poenta cele priče je da se poljoprivreda ne vodi pomoću papira i olovke, iz kancelarijske fotelje i pričanjem nerealnih priča. Potrebno je da nadležni izađu na teren, na njivu, u voćnjak, u štalu i da se realno sagledaju svi problemi. Neophodno je krenuti od svakog gazdinstva pojedinačno, saslušati proizvođače, na vreme utvrditi cene kako bi znali čemu da se nadaju. Potrebno je da se novac, kog sigurno ima, ulaže namenski, u tokove koji su za to namenjeni. Potrebno je dati šansu i mogućnost mladima i obrazovanima, jer itekako imaju šta da ponude. Potrebno je edukovati proizvođače da idu u korak sa svetom. Potrebno je obezbediti novac. Potrebno je da na najpozitivniji način shvatimo da smo poljoprivredna zemlja koja u toj oblasti može da bude lider na ovim prostorima. Jer kad može jedna Holandija sa neuporedivo manje obradivih površina od nas da bude druga u svetu po vrednosti izvezenih poljoprivrednih proizvoda, zašto ne bismo mogli i mi svu energiju da usmerimo u razvoj ove privredne grane kod nas? Možemo i moramo, jer imamo idealne uslove koje je samo potrebno adekvatno iskoristiti.

Agroinfo.rs

Ministri pričaju jedno, na terenu situacija potpuno druga: Selo nam je najvećim delom DEVASTIRANO i PRAZNO