Na kvalitet proteina u ishrani životinja utiču količina i međusobni odnos aminokiselina u hranivima, kao i obim resorpcije i metabolizma u ćelijama.

18% telesne mase ili 16-18% kod odrasle životinje približno sačinbjavaju belančevine. Na kvalitet proteina u ishrani domaćih životinja utiče količina i međusobni odnos aminokiselina u hranivima, posebno sadržaj esencijalnih, kao i obim resorpcije i metabolizma u ćelijama. 

Da bi se valjano mogli tumačiti tabelarni podaci o sastavu proteina hraniva tokom sastavljanja krmnih smeša  neophodno je poznavati fiziološku ulogu esencijalnih aminokiselina:

- valin (neophodan je za funkciju centralnog nervnog sistema);

- leucin (sinteza proteina tkiva i krvne plazme);

- izoleucin (iskorišćenje ostalih aminokiselina);

- treonin (isto kao prethodno);

- metionin (davalac metil grupa za niz sinteza; stimuliše rast tela, dlake i perja; sprečava preterano razlaganje proteina; neophodan je za sintezu globina; štiti i obezbeđuje funkciju i regeneraciju jetre);

- fenilalanin (sinteza tiroksina, adrenalina i pigmenata kože kao i stvaranje eritrocita);

- triptofan (za razmnožavanje, stvaranje mleka, pigmenata oka, dejstvo laktoflavina);

- histidin (sinteza hemoglobina);

- arginin (brz rast grla);

- lizin (za rast u dužinu; razvoj epifiznih hrskavica kostiju i stvaranje mleka) te

- cistin /može se menjati metioninom/ (sinteza keratina, belančevina plazme, insulina, glutationa i taurina; detoksikacija organizma).

 U hrani stoke proteini su zastupljeni u širokim granicama od 1-80%. U najvećem broju hraniva zastupljeni su sa ne više od 15% ukupnih hranljivih sastojaka. Hraniva animalnog porekla su najbogatija – riblje i mesno brašno (50-80%). Od biljnih hraniva, naročito su bogate uljane sačme (40-50%). Seno leptirnjača ima do 20% a livadsko od 8-10%. Stočna repa, slama, kukuruzovina i krtole spadaju u hraniva siromašna belančevinama (1-5%).

U biljnoj hrani nalaze se i azotna jedinjenja neproteinske prirode (aminokiseline, peptidi, amidi – urea, amonijumove soli, organske baze i njihova jedinjenja). Obično se, u ishrani, nazivaju amidi. Njihova zastupljenost nije velika. Ima ih u malom broju hraniva.  U mladim biljkama, sa intenzivnim rastom, mogu predstavljati jednu trećinu ukupnog azota. Amida ima i u korenastim i krtolastim biljkama. U zrelom zrnu ima ih samo u tragovima, a više su zastupljeni u periodu formiranja i rasta.  Silaža je bogata amidima – poreklom od amida biljaka i kao proizvod razgradnje proteina tokom siliranja.

Kod nabrojanih hraniva različita je biološka vrednost proteina.

Prosečna BV proteina u ishrani goveda procenjuje se na oko 70% a kod ovaca na oko 65%. U obrocima teladi koja se hrane mlekom i napojem, BV proteina dostiže i 80%.

BV proteina hraniva: kravlje mleko 92; sušeno, obrano mleko 85; riblje brašno 82; bakterijski proteini 80; zelena hrana 80; seno, vrlo dobro 78; mesno brašno 75; sojina sačma 75; mekinje, pšenica 74; kvasac 70; pšenica 67; ovas 66; sačma suncokreta 65; ječam 64; soja, zrno 64; sačma kikirikija 58; kukuruz, zrno 57; grašak 48; pasulj 38 i želatin 25.

Obilna ishrana proteinima ne dovodi do deponovanja proteinske rezerve u organizmu, kao što je to slučaj sa deponovanjem energije u formi masti i glikogena. Postoji „pokretna” rezerva proteina koja stalno cirkuliše u telu i služi za izgradnju plazminih proteina i hemoglobina. Između rezerve i proteina u cirkulaciji dinamično se održava ravnoteža.

Savremenu stočarsku proizvodnju karakteriše težnja za jakim intenziviranjem proizvodnje mesa, mleka i jaja. Ovo su proizvodi u čijem sastavu proteini imaju odlučujuću ulogu. Međutim, malo je hraniva koja su bogata proteinima. Zbog toga su proteini činilac koji ograničava svetsku, stočarsku proizvodnju.

U organizovanju procesa ishrane, bitno je da se sa što manjim utroškom proteina osigura određena proizvodnja. 

To je moguće samo ako se proteini obroka što potpunije iskoriste za proteinsku sintezu. Ovo se postiže, više ili manje uspešno, skladnim komponovanjem obroka.

Izvor:stocarstvo.com

Važnost koju igraju proteini u ishrani stoke