Некада једна од најзаступљенијих домаћих свиња и окосница развоја сточарске производње на овим просторима –мангулица, поново се вратила у оборе српских домаћина. Један од њих је и Миленко Миле Плавшић из Ковиља. Он је од малих ногу дружбовао са „чупавим свињама“, како су је некада звали сточари.

У дану снимања прилога, у његовим оборима тискало се педесетак сремских црних ласа – соја мангулице. Оне су се некада највише узгајале на југу Мађарске и у Хрватској. Преосталих 50-ак грла требало је тих дана да допреми на газдинство, са пашњака на оближњој Крчединској ади. Тамо све његове животиње проводе највећи део године. Мангулице су нашле свој кутак на његовом газдинству пре десетак година, када је у специјалном резервату „Засавица“ купио неколико назимица.

„Чупаве свиње“ омиљене у Јужној Бачкој

Од свих постојећих сојева мангулица, у Србији су најдоминантније: ласаста (сремска црна ласа или буђановачка свиња), бела мангулица и суботички сој. У Мађарској и Румунији, како нам је рекао наш саговорник, јавља се и тзв. риђи сој. Његово срце су, како уз осмех додаје, украле гараве мангулице, иако се носио мишљу да узгаја и беле. Миле Плавшић је више од две деценије био познати професионални рибар и добар део свог живота провео је на рекама. Не памти овај 61- огодишњи ритски сточар када је имао времена да ужива у тишини реке и нада се добром улову. Каже да га је кроз живот увек водила огромна љубав према животињама. Међутим, није ни помишљао да ће му то бити животни позив до краја живота.

Повратак аутохтоних раса свиња

Мангулице су нашле своје место на његовој фарми делом и због чињенице да су мирне и интелигентне животиње а нису захтевне у погледу исхране. Све што је природа понудила њима одговара, па често своје мезимице назива и еколошким свињама. Као репету на природну храну, Миле им често даје и кукуруз а каже да обожавају суви хлеб. Не спадају у ред меснатих већ маснијих животиња. Та маст је, како додаје, изузетно корисна за људски организам, нарочито у зимским данима.

Цена повољна али је мала потражња

Лако се прилагођавају на разне услове, једина мана те древне расе свиња јесте мања плодност. Самим тим за произвођача прасади и мања рентабилност. Крмаче му се прасе два пута годишње и у просеку доносе на свет свега 5 прасића. Једно време је каже производио и одрасле крмаче. Последњих година се преоријентисао на продају прасади тежине до 25 килограма. Каже да је њихова тренутна цена на тржишту, од 3 евра за килограм, незнатно повољнија у односу на друге расе свиња али је слабија потражња за њима.

Сачувати мангулице од изумирања

Наш саговорник спада међу ретке храбрије произвођаче, који се баве узгојем генетичких ресурса, међу којима су и подолска говеда и балкански магарци. Он истиче да му подстицајна средства државе, од 10 хиљада динара по мангулици, у великој мери одржавају производњу. Каже да би специјазилована Удружења умногоме поспешила развој те гране сточарства. Ипак их суревњивост и сујета, тешко доводе до заједничког именитеља, те су принуђени на самосталан наступ на тржишту. Предуга је листа разних пернатих и крзнених животиња за чију добробит се стара овај племенити Ковиљчанин. Његова фарма, коју често организовано посећују и ученици пољопривредних школа, идеалан је пример суживота више животињских врста. Попут мини зоолошког врта. Нада се уз већу подршку надлежних, у годинама које следе, понудити као једну од туристичких атракција његовог малог али перспективног Ковиља.

agrosaveti.rs

Узгој мангулица у Ковиљу