Autohtonih sorti voća je danas malo, jer tržište i savremena proizvodnja diktiraju drugačije uslove. Upravo iz tiha razloga, stručnjaci iz Instituta za voćarstvo u Čačku sprovode važan projekat očuvanja ovih sorti.

Jabuke vidovača i ilinjača, kruška lubeničarka, belošljiva i crvena ranka, oblačinska i višnja cigančica, neke su od starih sorti koje su krasile skoro svaki voćnjak u Srbiji. Mnoge od njih rađaju dobro i redovno, odličnih su svojstava, ne samo kada je reč o borbi sa bolestima, štetočinama i neminovnim ekološkim promenama, već i u pogledu kvaliteta plodova, njihove arome, sadržaja šećera, antioksidanasa. Sada ih je veoma malo, jer su tržište i savremena voćarska proizvodnja nametnuli „druga pravila“. Ponegde je ostalo tek poneko stablo, koje rađa, kako često kažu, za pretke i iz inata.

Da bi se sačuvalo ovo značajno nacionalno i prirodno bogatstvo, stručnjaci Instituta za voćarstvo Čačak, u okviru projekta “Inventarizacija, kolekcionisanje, evaluacija i očuvanje autohtonih genotipova jabučastih i koštičavih vrsta voćaka u Republici Srbiji u cilju održivog korišćenja genetičkih resursa”, u proteklih godinu dana locirali su i popisali oko 60 autohtonih genotipova, pre svega, na prostoru jugozapadne Srbije. Projekat, koji je finansiralo Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, značajan je ne samo za naučnike, već i voćare i prerađivače. Ovo je, ujedno, odgovor na sve veću potražnju zdrave hrane, kao i na dobar trend zaštite životne sredine.

Dr Ivana Glišić, koja je rukovodila timom stručnjaka, izjavila je za “Čačanski glas” da je prostor Balkanskog poluostrva i same Srbije veoma bogat genetičkim resursima jabučastih (jabuka i kruška) i koštičavih vrsta voćaka (šljiva i višnja), koje čine autohtoni genotipovi, prirodne populacije i divlji srodnici ovih vrsta. Oni su zapostavljeni, jer je agrarna politika dugo favorizovala novije, superiornije sorte zarad boljih rezultata u proizvodnji. Ipak, u novije vreme neke stare sorte, baš zbog dobrih prerađivačkih osobina, ponovo su na ceni.

– Locirali smo i popisali 17 autohtonih genotipova jabuke, 17 kruške, 14 šljive i deset višnje. One su nam značajne za oplemenjivanje i stvaranje novih sorti, kao izvor osobina kao što su, pre svega, otpornost na sušu, mraz, prouzrokovače ekonomski najznačajnijih bolesti i štetočine, prilagođenost na skromnije zemljište, kao i specifičan kvalitet ploda, visok sadržaj rastvorljivih suvih materija, šećera, bioaktivnih komponenti… Stvorili smo bogatu kolekciju autohtonih genotipova ovih vrsta voćaka, odnosno početnog materijala za savremene oplemenjivačke programe koji imaju za cilj dobijanje novih kvalitetnih genotipova jabuke, kruške, šljive i višnje, prilagođenih agroekološkim uslovima naše zemlje – objašnjava dr Glišić.

Lociranje i popisivanje autohtonih genotipova rađeno je na području Valjeva, Kraljeva, Kruševca, Leskovca, Novog Pazara, Užica, Čačka, Aranđelovca, Arilja, Gornjeg Milanovca, Ivanjice i Lučana.

– Za godinu dana uspeli smo da izdvojimo genotipove i da ih oklemimo u cilju budućeg ispitivanja u istim uslovima. Okalemljeno je deset genotipova jabuke i 16 genotipova kruške, dok je kod preostalih sprovedena oštra rezidba u cilju stimulisanja vegetativnog porasta i obezbeđenja kalem-grančica za kalemljenje u predstojećem periodu. Radićemo dalja ispitivanja, kako bismo proverili jednogodišnje i dobili pouzdanije rezultate – najavljuje dr Glišić.

Kako i ona potvrđuje, neke autohtone sorte potpuno su nestale. Ono što je ostalo, uglavnom je u starim, zapuštenim voćnjacima, na okućnicama, na rubovima parcela. Kad je godina dobra, rod autohtonih sorti šljive se pokupi, najčešće za rakiju, a ako nema roda, nije velika šteta, jer se u njih gotovo ništa ne ulaže. U intenzivnoj proizvodnji gotovo ih nema. Izuzetak je crvena ranka, koju veće destilerije otkupljuju ili podižu nove zasade, uz primenu intenzivnijih tehnologija gajenja. Ona navodi i primer Dragiše Marinkovića iz Gornje Crnuće kod Gornjeg Milanovca, koji ima nekoliko hektara crvene ranke od koje ima solidan prihod. Inače, stručnjaci Instituta su u ranijim projektima radili klonsku selekciju i sertifikaciju crvene ranke i dragačevke.

– Mi smo već napravili neke korake u proizvodnji sadnog materijala. Izdvojili smo veći broj klonova crvene ranke i primenom savremenih metoda razmožavanja, kao što je kulture tkiva, dobili smo sadni materijal koji je sada u fazi porasta. On će nam poslužiti za dalje proučavanje klonova i izdvajanje onih sa najboljim osobinama. To je samo jedan od koraka u proizvodnji bezvirusnog sadnog materijala, koga na tržištu nema – kaže dr Glišić i najavljuje da će Institut u bliskoj budućnosti zainteresovanim voćarima moći da ponudi upravo takve sadnice.

Interesovanje za stare sorte voća vlada svuda u svetu, posebno što se mnoge od njih mogu gajiti u integralnoj i organskoj proizvodnji. U zaštiti genetičkih resursa voćaka dugo se radi u mnogim zemljama, posebno u Francuskoj i Nemačkoj, gde nose epitet “nacionalnog Blaga”, poput jezika i pisma. U tim zemljama one su zaštićene i na adekvatan način se koriste za preradu za veoma skupe i cenjene proizvode, poput nekih rakija, vina…

Čačanski Institut za voćarstvo, inače, ima dugu tradiciju kolekcionisanja, proučavanja i korišćenja autohtonih genotipova za oplemenjivačke programe, kao i programe direktnog uvođenja u proizvodnju. Proces stvaranja kolekcije započeo je još od osnivanja i nastavlja se i dan-danas.

Agroinfo.rs/caglas.rs

Institut za voćarstvo u Čačku: Autohtone sorte kao nacionalno poljoprivredno blago