Sideracija ili zelenišno đubrenje je proces zaoravanja zelene biljne mase čime zemljište obogaćujemo hranljivim materijama. Određene biljne vrste su posebno pogodne za ovaj proces.

Sideraciju, kao agrotehničku meru, preporučljivo je primenjivati na mestima gde nema dovoljno stajnjaka ili je zemljište lošijeg kvaliteta, tamo gde se planira podizanje višegodišnjeg zasada, kod intenzivne proizvodnje ili u područjima sa većim nagibom terena. Ovaj proces predstavlja planirano unošenje u zemljište sveže nadzemne mase biljaka koje se gaje isključivo za tu svrhu.

Ove biljke, odnosno siderati, imaju brojna korisna svojstva na zemljište i njegovu plodnost. Obogaćuju ga organskom materijom, povećavaju vodni kapacitet, poboljšavaju aktivnosti mikroorganizama, utiču na bolje korišćenje teže pristupačnih hraniva, manje ispiranje hraniva i nitrata, smanjuju isparavanje vode iz zemljišta i smanjuju negativan uticaj suše, utiču na suzbijanje korova i sprečavanje razvoja bolesti i štetočina.  Zemljišta su rastresitija i toplija u toku jeseni i zime, a u toku leta pokrovne biljke (siderati) štite zemljište od isušivanja.

Siderati treba da imaju razvijen korenov sistem sa mogućnošću usvajanja i premeštanja hraniva iz teže rastvorljivih jedinjenja i iz dubljih slojeva u oranični sloj. Ove biljne vrste treba da imaju brz porast, visok prinos i kvalitet biomase, kao i kratak vegetacioni period.

Najčešće leguminoze koje se koriste kao siderati su crvena i bela detelina, kokotac, soja, stočni bob, stočni grašak, obična i maljava grahorica, lupina. Najčešće neleguminozni siderati su uljana repica, raž, ječam, zob, suncokret, facelija, heljda. Treba kombinovati leguminozne i neleguminozne biljke, koje formiraju duboki i plitki korenov sistem, jer se bolje prilagođavaju na nepovoljne agrometeorološke uslove. Kombinovanje se vrši i radi bolje ekološke adaptacije i veće nadzemne i podzemne mase uz više biološki vezanog azota.

Ove biljke mogu se sejati u periodu između glavnih kultura, kao predusev ili međuusev, kao podusev kod višegodišnjih kultura i kao naknadna kultura. Kao naknadna kultura seje se u jesen, a koriste se smeše grahorice, ozimog ječma, deteline, uljane repice. U proleće se seje kao prethodna kultura, a preporučuje se smeša lucerke, lupine, jarog ječma i soje ili deteline, stočnog graška, zob i raž. Moguće je u jesen posejati biljke koje ne podnose nisku temperaturu i koje tokom zime izmrznu pa se u proleće samo zaoru.

U voćnjacima i vinogradima usevi za zelenišno đubrenje se uvek gaje kao podusevi. Na izbor useva i u višegodišnjim zasadima utiče klima, zemljište, razmak redova (zbog zasenjivanja), a obrada i priprema zemljišta za setvu se podešavaju prema usevu.

Posle setve postrnih i ozimih međuuseva vrši se valjanje ako je zemljište suvo. Ukoliko ima mogućnosti, usev se navodnjava. Vreme zaoravanja siderata zavisi od biljne vrste, klime i osobina zemljišta.

Agroinfo.rs

Šta je sideracija zemljišta i koje su biljke najpogodnije za ovaj proces?