Бисерке, морке или мисирке су редак, али запажен призор на сеоским домаћинствима. Производе карактеристичан звук, а јаја имају веома тврду љуску па се чешће користе за Ускрс. Поред наведеног многи је гаје јер терају гмизавце и важе за добре чуваре дворишта.

Бисерке, морке или мисирке се гаје само као дворишна живина, без привредног значаја у производњи јаја или меса. Ипак, у земљама Западне Европе последњих деценија интересовање за ову врсту у циљу производње меса у полуинтензивном или интензивном гајењу приметно расте. С друге стране, земље Африке традиционално је гаје у неупоредиво већем броју, толико да се њен значај приближава значају кокоши, због чега су познате и као афричке кокоши.

Бисерке у Европи су изумрле у далекој прошлости, пре око 1.000 година, али од XВ века морепловци и трговци са обала западне Африке поново ову врсту доносе у велике луке одакле се даље шири у Европу у свим правцима. Данас, ова врста има већу улогу у живинарству Француске, Италије и Мађарске где се гаји у интензивним условима у подном држању на дубокој простирци или батеријски за производњу меса, а истовремено има статус и животињског генетичког ресурса.

Од одомаћивања дивљих сродника, пре око 3.000 година у Западној Африци, до данас се веома мало шта променило у животу и ћуди ове врсте, за разлику од осталих домаћих животиња. Плаховит темперамент, касностасност, скривање јаја, иритантан звук оглашавања и нетрпељивост према другим врстама живине негативно су утицали на њену улогу у комерцијалној производњи меса или јаја. Такође, веома мало је урађено на селекцији и оплемењивању у циљу повећања продуктивности ове врсте.

Бисерке, за разлику од осталих домаћих животиња, деле се само на сојеве по боји перја, тако је сиви (бисерасти) сој доминантан на нашим просторима, а мање су присутни бели и лавандасти. Производња јаја за јело у нашој средини нема значај, на што су утицали сезонска носивост и знатно мањи број снесених јаја нарочито у поређењу са хибридним кокошима носиљама и поменута склоност скривања јаја.

Ипак, бисерка и као занемарена проналази своје место, у сеоским двориштима заљубљеника у ову врсту, захваљујући доброј отпорности одраслих јединки на болести, лошије услове смештаја, оскудну исхрану и неповољне временске прилике, као и добром нагону за тражењем хране у природи, као пожељним особинама у екстензивним условима држања.

Носивост и карактеристике јаја
Бисерка почиње носити у узрасту од 10 до 12 месеци, али у добрим условима гајења може почети и са 8 месеци. Сезона ношења обично траје од марта до септембра за време које ће носивост зависити од више фактора, почевши од соја бисерке до услова гајења. Кључан предуслов проношења је постизање минималне телесне масе, поред утицаја времена, односно месеца у години када су се излегле младе бисерке. Домаћа сива бисерка у екстензивним условима, што подразумева минималне услове смештаја, неге и прихрањивања обично једном дневно, даје око 70 јаја (по сезони).

Свако побољшање смештаја, а посебно исхране, позитивно ће утицати на носивост тако да се тада може очекивати и до 100 јаја, колико се обично добија у полуинтензивном систему у подном држању на простирци. Носивост у батеријском систему је већа, јер бисерке раније проносе а сезона ношења може се продужити до 10 месеци, те се може очекивати до 130 јаја.

Посебни сојеви бисерке директно селекционисани на репродуктивне особине, у интензивним условима постижу високу носивост и дају 150 и више јаја. Носивост је генерално највећа у првој сезони ношења, а потом у свакој наредној постепено опада, тако да се обично у те сврхе гаје две године.

Јаје бисерке је већ препознатљиво по крушколиком облику са јасно различитим тупим и оштрим крајем и мањој маси по чему се издвајају од јаја кокоши и остале живине. Маса јаја варира од 35 до 45 грама, што је око 60-70 одсто масе кокошијег јајета. Просечна висина јајета је 4,8 цм, а ширина 3,8 цм. Маса јаја, као и њихова ширина и дужина, расту са узрастом и телесном масом бисерке, а највише вредности постижу у средњој фази сезоне ношења.

Такође, маса јаја бисерки гајених у батеријама у просеку је мања од оних које носе у подном држању.
Боја љуске може бити у опсегу од беле до смеђе, а најчешће је пегава и мркожута. Друга посебност ових јаја, у погледу унутрашњег квалитета, односно другачије грађе или структуре у односу на кокошија која се огледа у релативно мањем уделу беланца, а већем уделу жуманца у укупној маси јајета.

Надаље, посебност бисеркиних јаја је дебљина љуске, која је већа у поређењу са јајима остале живине, а има вредности које се крећу од 0,4 до 0,6 мм, што зависи од соја, узраста и исхране. Љуска је дебља у просеку за око 0,2 мм од љуске кокошјих јаја и до пет пута је чвршћа од јаја других врста живине. Када се посматра дебљина на тупом, средњем и оштром делу јајета, запажа се њен раст у наведеном правцу, а разлика може бити и до 0,05 мм између тупог и оштрог дела љуске.

У погледу хранљиве вредности, бисеркина јаја су добра намирница, јер су одличан извор беланчевина, масти и минерала. По хемијском саставу јаја садрже више суве материје, масти и витамина А од кокошијег јајета. Тако, на пример, количина масти, холестерола и масних киселина већа је у јајету бисерке него кокошке, али је мања у поређењу са јајима препелице, патке и гуске, док је слична јајима ћурке у погледу наведених састојака.

Висок квалитет љуске заслужан је за одличну постојаност квалитета ових јаја чуваних дужи период на вишим температурама. На пример, јаја бисерке чувана на собној температури знатно мање губе на квалитету у односу на кокошија јаја. Истраживања говоре о могућности чувања и до три месеца на собној температури без промена у њиховом органолептичком квалитету, а под посебним условима чак и до годину дана. У кулинарству се сматрају намирницом одличног квалитета и финог укуса, па се користе за спремање мајонеза и специјалних супа.

Тајна тврде љуске
Јајник и јајовод, полни органи бисерке и кокошке задужени за стварање комплетног јајета, имају сличну грађу и исту улогу у обе врсте, тако јајник ствара жуманце, а јајовод беланце, две љускине опне и љуску. Међутим, уочава се разлика у величини полних органа који су, пропорционално гледајући према маси тела, мање масе и величине у бисерке.

Маса јајника који ствара жуманце је мања, а дужина дела јајовода који ствара беланце је краћа, док је дио јајовода који ствара љуску пропорционално већи у бисерке него код кокошки. Различита развијеност ових органа само делимично објашњава разлике у квалитету јаја, док се део може потражити у разликама у процесу стварања беланца и љуске. Зрело жуманце после одвајања од јајника улази у јајовод где ће се заоденути прво беланцем, потом дема опнама и на крају љуском, за што је потребно око 24 сата у обе врсте.

Међутим, ово време које прође од момента када жуманце доспе у јајовод до коначно формираног јајета, протиче на различит начин између ове две врсте. Наиме, време за које се одвија процес стварања беланца и почетак стварања љуске краће је за око 1,5 сат код бисерке него код кокошке, што значи да је време стварање љуске дуже за 2,1 сат код бисерке. На тај начин, јаје бисерке има пропорционално већи удео љуске, а мањи удео беланца у јајету него кокошије, а сама јаја имају и мању масу од кокошијих.

Друга важна разлика се запажа у грађи љуске јаја. Бисерке носе јаја која имају један додатни слој, који не постоји у љусци јаја кокоши, са посебним просторним распоредом кристала калцита, калцијумовог минерала који је основни градивни елемент љуске свих врста домаће живине. Беланчевине од којих је изграђена мрежа, у коју су распоређени кристали калцита у љусци бисерке, имају другачији хемијски састав и веће су густоће него код кокоши.

Такође, минерали који дају чврстоћу налазе се у већој количини у љусци бисерке него кокоши. Дакле, већа маса и дебљина љуске јаја бисерке у односу на љуску кокошјих јаја настали су као последица дужег процеса стварања љуске, другачије грађе и веће количине минерала, што су истовремено и фактори који су утицали на њену већу тврдоћу.

Домаће бисерке обухваћене селекцијом на повећање меснатости или носивости постепено губе на квалитету љуске, тако да долази до смањења дебљине љуске за око 20 одсто за око 50 година селекције. Дебела, јака и тврда љуска јаја бисерке вероватно је резултат еволуције у циљу заштите од грабљивица и неповољних временских прилика у земљи порекла ове врсте.

 Izvor:agromedija.rs/Dipl. inž.stočarstva Marinko Vekić

Производња морки: Упркос плаховитом темпераменту лако се гаје