Прави смрчак је изузетно цењен као јестива гљива. Припада породици Морцхеллацеае из аскомицета, а знанствени назив Морцхеллае сцулента. Прави смрчак спада у ретке, веће, јестиве пролећне гљиве.

Прави смрчак је изузетно цењен као јестива гљива. Припада породици Морцхеллацеае из аскомицета, а назив Морцхеллае сцулента ншао му је шведски миколог Елиас Магнус Фриес 1801. године. Име рода долази од старонемачке речи морцхел која значи гљива.

Прави смрчак спада у ретке, веће, јестиве пролећне гљиве. Млада плодна тела започињу развој у виду густог чвора хифа, а када услови постану повољни, тј. када има довољно влаге и храњива, формира се плодно тело које је у почетку збијено и сивкасте боје са светлим рубовима.

Плодно тело је кугласто до јајолико, крем или бледо жуте боје и стопљено са стапком. Широко је од два до седам цм и високо од два до 10 цм. Због неправилног раста хименија долази до појаве мноштва закривљења код ребара и удубина плодног тела и то му даје специфичан изглед. Удубине подсећају на саће, а читаво плодно тијело на спужву. Ако се пререже уздуж види се да је шупље. Из њега тијеком кратког раздобља у прољеће испадају широке, елиптичне, глатке споре белкасте до тамно крем боје. Постоји теорија да пролећна фруктификација, тј. способност раста на ниским температурама има за сврху избегавање конкуренције других гљива. Стапка је бела до бледо жута, шупља, с базом у облику луковице и гранулама по читавом телу. Са старошћу се у близини базе јављају смеђе мрље.

Идеално време за бербу

Смрчци понекад долазе сами, понекад у скупинама, на разним стаништима. У шуми преферирају тврде листаче као што су храст, брест, буква, јасен, али и платану и бор. Осим, у шуми, налазе се по старим воћњацима, деградираним тлима и на површинама на којима је претходно избио пожар. Распрострањени су по континенталном делу Хрватске, али се нађу и на мору. Некоћ се мислило да по Америци расте иста врста, но ДНА анализа коју су провели амерички знанственици је то побила.

Смрчци се могу појавити већ у вељачи и могу се налазити све до српња, али се као идеално вријеме брања препоручује раздобље од травња до прве половине свибња. То је стога што прерано побране гљиве не би више имале прилику бацити споре, што значи да би се зауставило њихово размнажање. Компоненте у сухој маси чине бјеланчевине с уђелом од 32,7%, масти с 2,0%, влакна 17,6%, пепео 9,7% и карбонати с 38,0%. Што се тиче биоактивних састојака, у плодним тијелима и мицелијима је пронађена ријетка цис 3 Л-пролине аминокиселина која није везана на бјеланчевине.

Узгој смрчка?
Премда прогнозе код узгоја нису најсјајније, не значи да не треба покушати. Једна од метода укључује справљање отопине неклориране воде, соли, одређене форме шећера и спора смрчака. Вода се улијева у неку чврсту посуду, у њу се додаје прстохват соли те једна јушна жлица меласе (нуспроизвод у производњи шећера) и затим се све мијеша. Сол спречава развој бактерија, а меласа осигурава размножавање спора. Отопина се може прелити по пјесковитом тлу с тресетом, пепелом и иверјем. У текућину се додају смрчци и остављају прекривени један или два дана на мјесту умјерене температуре.

Након што се гљиве уклоне, а то је нужно учинити на вријеме због опасности од заразе бактеријама, добије се велик број спора. Оне нису гаранција успјеха, но вриједи покушати јер је наведена метода најлакше изведива и најјефтинија.

Лабораторијски покуси на глодавцима који су храњени правим смрчцима су показали да полисахариди из плодног тијела имају неколико љековитих својстава као што су антитуморски учинак, антивирусни учинак, регулација имуно сустава те помоћ при уклањању осјећаја умора. У традиционалној кинеској медицини смрчке користе код тегоба с пробавом, у случају повећане бронхалне слузи и кратког даха.

Сирово је забрањено
Постоји још доста врста смрчака и за све вриједи правило да се не смију јести сирови. То су, нпр. обични смрчак (Морцхелла вулгарис), спужвасти смрчак (Морцхелла спонгиола), доста риједак пепељасти смрчак (Морцхелла делициоса), дебелоноги смрчак (Морцхелла црассипес), стожасти смрчак (Морцхелла цоница) те ребрасти смрчак (Морцхелла цоницавар. цостата). Слична гљива из исте породице је чешка смрчковица (Верпабохемица) која је строго заштићена. Прољетни хрчак, прољетна можданица или лажни смрчак (Гyромитраесцулента) врло је отровна гљива, за неке и смртно. Исто је и с рогатом можданицом (Гyромитраинфула), а назив су добиле због изгледа, будући да им плодна тијела неодољиво подсјећају на мозак.

Izvor:agroklub.rs

Време је за бербу смрчка!