Коњ представља животињу од које је у прошлости највише зависио напредак људске цивилизације, па је имао највећу и најразноврснију употребу. Људи су доместикацијом коња добили радну снагу и превозно средство за освајање нових територија и бржи развој.

Коњ је у почетку служио као храна, а кад га је човек припитомио, користио га је као транспортну животињу, од кобиљег млека правио кумис, а од коже одећу и обућу.

Репродукција коња
Након младалачке успаваности полног система, следи раздобље пубертета у којој се цели полни систем активира. Полну зрелост коњи достижу у добу од 12 до 18 месеци, а манифестује се развојем полних органа и секундарних полних ознака. Временско раздобље између два узастопна еструса назива се полни циклус, а код кобила траје 21 дан с могућим варијацијама. Као и код других сисара и код коња полни циклус се састоји од 5 фаза, од којих је за узгајивача најзначајнија фаза еструса. Приликом еструса кобила је спремна примити мужјака и бити оплођена. Код кобила еструс траје 5 до 6 дана, а овулација се јавља 24 до 36 сати пре престанка спољних знакова терања. Еструс код кобила може се препознати по немиру кобила, раздражљивости, дизању репа, учесталом уринирању, слузењу и ритмичном размицању стидних усана.

Припуст коња обавља се када кобиле и пастуви постигну припусну зрелост. Тако је припусна зрелост хладнокрвњака у добу од 2 до 3 године, а топлокрвњака 3 до 4 године. У природним условима пастув проналази кобилу која је у еструсу, па је тада оплођује у више наврата. Осим тога у узгајалиштима се користи и припуст „из руке“ где је мања вероватноћа озлеђивања пастува и кобила. Гравидност кобила траје 11 месеци или између 330 до 340 дана. Тад долази до анатомских, физиолошких и психолошких промена код кобила. Оне постају мирније, тромије, имају бољи апетит и одбијају пастуве.

Смештај коња
Данашњи модерни начин држања коња покушава имитирати природне услове, у којима су коњи живели хиљадама година. Сам смештај и начин држања има један од највећих утицаја на психофизичко стање коња. Због значаја добробити коња, сточари све мање држе коње на везу, па им омогућавају кретање на што већим површинама. Смештај би коњу требао пружити могућност слободног кретања, слободно узимање хране и воде, несметан одмор као и социјални, визуални и мирисни контакт с другим коњима. Коње можемо држати на више начина, али основна подела је самостално или групно држање. Самостално држање можемо спроводити држањем коња на везу или у самосталним боксовима, а примењује се у затвореним објектима. Овај начин држања коња човеку пружа лакшу доступност коњу, лакши наџор и контролу конзумације хране појединог коња. Групно држање се може спроводити у затвореним, полуотвореним и отвореним објектима с или без испуста. При овом начину, држања човеку је отежана контрола и наџор коња, али су предности у бољој психичкој уравнотежености коња, координацији, јачању имунитета и развијању социјалних способности.

Расе коња
Коњи и магарци, те њихови мешанци, муле и мазге, припадају породици Еqуидеа, реду непарнопрсташа Периссодацтyла, односно копитара Унгулата. Претпоставља се да данас постоји око пет стотина раса коња. Према погрешној претпоставци да је крв једини носилац наследних својстава, у коњарству су се задржали називи пунокрвни, чистокрвни, топлокрвни и хладнокрвни коњи.

Назив пунокрвни коњи се прво користио за расе арапског и берберског коња које имају потпуно чисту крвну линију. Касније се овај назив почео користити и за енглеског чистокрвног коња. Налазе се у родословљу готово свих постојећих коња.

Чистокрвни коњи су коњи који се дуги низ година узгајају у чистој крви, то јесте, без мешања са другим расама. Топлокрвни или оријентални коњи су лаки источњачки коњи који имају спортски јахаћи карактер. Глава им је финија и мања, врат мишићав, танак и дугачак, а ноге танке и дуге. Темпераментни су и интелигентни и користе се у разним спортским коњичким дисциплинама. Знатно су мањи од хладнокрвних коња, али су пуно живљи.

Хладнокрвни коњи (окцидентални) су коњи тешке грађе. Флегматичног су темперамента, врло мирни и велике вучне снаге. У почетку су се користили као сирова снага у пољопривредним и шумарским радовима. То су коњи грубље главе, великог, дебелог и широког врата, са краћим ногама са израженим длакама око копита. Имају врло снажну мускулатуру, широке груди и леђа, и често расцепљене сапи. Расе коња делимо и на мале коње које одликује мањи оквир коња, а користе се у брдским крајевима као радна снага или данас као забава и за јахање. Пони коњи су коњи висине у гребену до 120 цм и одликује их живахност, као и сигуран и стабилан корак.

Izvor:/agroklub.rs

Репродукција,смештај и расе коња