Белгијски оријаш је снажан и крупан кунић. За ову расу се повремено користе и називи фламанац или фламански оријаш. У складу са својом величином они захтевају и простор за узгој одговарајућих димензија.

На нашим просторима је синоним за огромне куниће и спада међу најпознатије врсте. Такође се и за мешанце са другим расама кад се добију клупни примерци за њих користи назив да су белгиски оријаши.
Раса је доста стара и доста се користила при селекционисању других раса. Код ове расе се истиче глава због своје величине.

Изглед белгијског оријаша
Дужине тела од најмање 65 цм. Пожељно је да тежина буде већа од 7 кг. Тело одликују широка прса и леђа, дуге и равне ноге. Глава је код ове расе велика, код женки је нешто ужа а шира је код мужјака. Уши су равне и чврсте, требале би бити 16 цм. Очи требају бити смеђе боје. Реп дужи и мало надигнут.

Крзно је мекано, дугачко и глатко. Допуштене боје су тамносива, сивосмеђа, зечјесива, челична, црна, плавосмеђа, плава, зечја и жута.На овим просторима је најприсутније боја зечија, за коју се често користи и реч сива. Промена длаке се дешава у пролеће и јесен.

Полну зрелост женке постижу у периоду од 8 до 9 месеци, а код мужјака у периоду од 10 месеци до 12 месеци. За ову расу куничћа је карактеристична мирна нарав, али су веома осетљиви на лоше начине исхране и смештаја.

Као мане код изгледа белгијског оријаша се рачуна када је тело уздигнуто или кад су уши клемпаво ношене (као код овноликог кунића). Такође се озбиљном маном сматракада је дужина тела испод 65цм, а дужина ушију испод 16цм.

Гајење белгијског оријаша
Ова раса кунића је селектована да буде добра за производњу меса. Поред величине, јасан показатељ те селекције јесте брз прираст младих животиња. Након првог месеца гајења млади треба да имају тежину од 750 грама, а на крају другог месеца би требали бити тешки 1,6кг. Међутим данас се више не користе за гајење ради добијања меса кунића.

Да би се постигао тако добар прираст кунића потребно је обезбедити квалитетну храну, што у неким случајевима може бити мало теже јер знају бити избирљиви.Треба им обезбедити сено и детелину, понудити поврће али тек када наврше три месеца живота и тада га постепепено уводити у исхрану. Поред тога се могу давати и житарице, јечам, пшеница, кукуруз и зоб. Веома је битно кунићима обезбедити увек доступну чисту воду за пиће.
Приликом руковања са кунићима треба бити пажљив и имати у виду њихову тежину. Услед нестручног узимања или преношења може се десити да се уплаши и у тим ситуацијама постоји могућност да угризе.

Кунић белгијски оријаш би требао имати покривен под са меком простирком (сламом). Уколико се држи на чистом решеткастом поду могу се појавити жуљеви и слични проблеми на ногама. Како су већих димензија простор у кавезу би по једном примерку требао бити 1 квадратни метар.

Парење бегијских оријаша је мало захтевније из разлога што треба водити рачуна како о њиховој тежини, тако и о томе како ће потомство наследити боју длаке. Поред тога је потребно водити рачуна о редовном освежавању крви, треба максимално се трудити да се избегне упаривање кунића који су у сродству.

Izvor:poljoinfo.com

Белгијски оријаш