Бибер је, бар када је у питању његово коришћење, прави космополит, што не важи И за његов узгојни ареал, с опбтзиром да се бибер, ако изузмемоБразил, производи на подручју тропског поднебља.

Одакле потиче бибер

Светска производња бибера од 80.000 тона потиче са индијског потконтинента, затим је ту Индонезија, док остатак светске производње отпада наБразил, Мадагаскар и Шри Ланку. Порекло бибера треба тражити у далекој Индији. Ова мирођија помиње се већ у старим индијским документима писаним на санскриту, где му се придају лековита и афродизијачка својства, с обзиром да повисује енергетски ниво у организму. Чак и назив бибер потиче из Индије. Индијци су бибер обично звали пипали. Суседи Персијанци су од тога начинили пипарри, пошто у њиховом језику није било слова л. Кад су бибер почели да користе и стари Грци, дали су му назив пепери, док су Римљани главни кривци за последњу измену у пипер од које је настала и наша реч бибер.

Бибер – светски путник

Можемо закључити да бибер изузетно воли путовања. Осим дужег и мукотрпнијег, копненог пута, превожен је и морима. Није претерано рећи да је историја великих открића а самим тим и велики део људске историје, заправо прича о потрази за зачинима. Из Европе су пут егзотичног истока кретале праве поморске експедиције како би стари свет опскрбиле драгоценим зачинима. Међу њима је био И бибер. Но, у то најраније доба свог европског стажа, бибер није, као данас, био доступан свима. Изузетно дозиране количине овог зачина могле су се купити у апотекама, по ретко коме приступачним ценама, али највећи део допрем љеног бибера завршавао је на владарским столовима европских престоница, посебно Шпаније и Португала јер је највећи број трговачких једрењака и експедиција кретао управо из тих земаља. Још касније, у средњем веку, постојале су земље у којима се бибер, због своје вредности, могао користи уместо новца.

Узгој и прерада бибера

Оно што зовемо бибер у зрну јесте осушени плод (боба) биљке повијуше (Пипер нигрум) која се овија око живих стабала или око, за ту намену подигнутих скела, кад се ради о комерцијалном узгоју. Може да достигне висину од 15 м, али се због лакшег брања сече на отприлике 6 м. Плод доноси тек у трећој или четвртој години, али и то је сразмерно рано, ако се узме у обзир дубока старост коју ова биљка може да доживи. Постоје примерци који обилно роде чак и након шездесет година експлоатације. Бибер се најчешће бере два пута у години. За троп ску климу није ни мало чудно то што прва берба почиње у јануару. Бобе, зреле за брање, због својег размештаја на стабљици, необично подсећају на гроздове рибизла, тим више што им је, кад потпуно дозоре, боја наранџаста или јарко црвена. Беру се са мердевина, а потпм полажу на асуре где се суше наредних недељу дана, али пре тога их берачи добро изгазе ногама, јер се тако бобе одвајају од петељки. Након сушења зрнца бибера добијају препознатљив изглед; боја им потамни до црно смеђе, а површина се набора.

Врсте бибера

Домаћице знају да постоји више врста бибера. Разликујемо црни, бели, зелени и црвени бибер. Управо описани начин бербе и дораде односио се, свакако, на најчешћу врсту, а то је црни бибер. За бели бибер се бобе беру нешто касније, а потом се потапају у воду и тако ослобађају љуске због које је црни бибер тамне боје. После љуштења и бели се бибер суши на исти начин. Ако се бобе беру пре дозревања, добије се зелени бибер, који се најчешће конзервира у сланом раствору, а може се и сушити. Тзв. црвени бибер ово име носи сасвим незаслужено јер се, у ствари, ради о плодовима једне друге биљке коју зовемо бибером само због сличног, љуткастог укуса. Кад је у питању укус, треба рећи да је црни бибер најљући, јер се највећи део твари одговорних за љути укус (алкалоид пиперин) налази у љусци која обавија бобу, потом следи бели бибер, нешто мање интензивног укуса, а на крају је зелени код којег је љута нота сасвим благо изражена.

Употреба

О употреби бибера скоро да и не треба пуно причати. Онај у зрну дуже задржава укус и арому, док самлевени брже ветри, па је најбоље млести га непосредно пре коришћења. Иначе, црни бибер се препоручује за јаче зачињена јела, бели боље пристаје светлим сосовима, а зелени се добро уклапа у разне надеве или као саставни део деликатесних сирева. Црвени, који је веома декоративан, најбоље пристаје уз јела од рибе. Укус бибера слаже се и са сланим и са слатким. Ако сумњате у ову тврдњу, проучите рецепт за цењени десерт Јагоде Романов који се налази на јеловницима најбољих светских хотела. Дакле, опране и очишћене јагоде служе се у плиткој посуди, пошећере и прелију вином, али пре шлага дода се цела кафена кашика црног млевеног бибера.

Izvor:agroplod.rs

Бибер – краљ зачина