Med svojom dugovečnošću ne gubi svoja svojstva, posebno ona lekovita, što ga čini potpuno drugačijim od ostalih namirnica.

Što zapravo med čini tako posebnim ?

Odgovor je med je, kao prvo i najosnovnije – šećer. U prirodnom stanju sadrži vrlo malo vode. Amina Harris iz Centra za med i oprašivanje pri institutu Robert Mondavi, sveučilišta California objašnjava: “U prirodnoj formi med je izuzetno male vlažnosti. Veoma mali broj bakterija i mikroorganizama može preživeti u tako negostoljubivom okruženju, što je značajno za dugovečnost meda.” Da bi se med pokvario u njega treba dospeti nešto izvan, ali nijedan organizam u medu ne može preživeti dovoljno dugo da ga uspe pokvariti.

Med prirodno ima visoki stepen kiselosti. “Njegov Ph je približno od 3 do 4,5 i ta kiselost ubiće gotovo sve što bi u njemu moglo rasti”, objašnjava Harris. Stoga bakterije i svi drugi organizmi svoje stanište moraju tražiti negde drugde jer je očekivani životni vek u medu jednostavno prekratak.
Med, međutim, nije jedini izvor hrane sa takvim osobinama. Primer, melasa koja nastaje kao nusproizvod pri procesu proizvodnje šećera, također ima slične karakteristike, ali se ipak može pokvariti.

Zašto se onda jedan proizvod kvari, a drugi može trajati večno? Tu u priču ulaze pčele.

U pitanju je ipak posebna alkemija u medu. Nektar – prvo što pčele prikupljaju kako bi napravile med, prirodno sadrži visok postotak vode – od 60 d0 80%. Tokom procesa pravljenja meda pčele većinu vlage isušuju mahanjem svojih krila. Hemijski sastav želuca kod pčela igra još jednu važnu ulogu u otpornosti meda na kvarenje. Pčele u želucu imaju enzim glukoza oksidaza. Kad pčele izbace nektar iz usta u saće, enzimi se mešaju s nektarom i nastaju dva nusprodukta: glukozna kiselina i vodikov peroksid. “Vodikov peroksid je još jedna stvar koja radi protiv svega lošeg što bi se moglo razviti u medu”, objašnjava Harris.

To je razlog zašto se med već stoljećima koristi kao lek. Vodonik-peroksid  stvara savršenu barijeru protiv inficiranja rana. Najranija upotreba meda u medicini zabiežena je na sumerskim glinenim pločicama – 30% njihovih recepata sadržavalo je med. Stari Egipćani koristili su ga redovito u medicinske svrhe, praveći obloge za rane, opekotine ili posekotine.
Količina vodonik-peroksida u medu je upravo ono što nam je potrebno. Ima je taman toliko malo da deluje isceljujuće, stoga stavljanje meda na otvorene rane nije samo u domeni narodne medicine. Jedna medicinska kompanija već deset godna proizvodi zavoje s medom koji se koriste u bolnicama širom sveta.

Kupite li teglu meda u supermarketu dobit ćete med koji je obrađen kako ne bi došlo do kristalizacije, stoga taj med nikad neće menjati izgled. Iz njega su zagrejavanjem i filtracijom odstranjene sve čestice koje bi omogućile kristalizaciju. Kupite li ga od malih dobavljača u njemu će biti različitih čestica- od polena do enzima, i zbog njihove prisutnosti med se može kristalizirati, ali to definitivno ne znači da je time izgubio i svoja svojstva.

Proizlazi da je zapečaćena tegla meda ključna za njegovu dugotrajnost, kao što smo videli kod nađenih primeraka iz  staroegipatskih grobnica. Iako je med sasvim sigurno super – hrana, ostavimo li ga otvorenog u vlažnom rejonu, pokvari će se. “Dok god je med poklopljen i zaštićen od prodora vlage, on se neće pokvariti, međutim, čim u njega dospe voda stvari krenu loše”, objašnjava Harris.

Stoga, ako želite sačuvati med stotinama godina morate napraviti ono što rade i pčele – držati ga zapečaćenog. 

Izvor:impulsportal.net

Da li znate kako nauka objašnjava neograničeni rok trajanja meda?