Osmatranjem rada i ponašanja pčelinjih zajednica u pojedinim godišnjim dobima, može se uočiti da, pored savršene podele rada u društvu, ima i nekih nama, na prvi pogled, nejasnih ponašanja.

Iz godine u godinu, svedoci smo, ne samo u pčelarstvu već i u celoj poljoprivredi, da se vremenske prilike, mada od meteorologa okarakterisane kao manje ili više u granicama višegodišnjeg proseka, ipak događaju sa značajnim odstupanjem od onakvih na koje smo navikli. Stoga, pčelari moraju da se odreknu udobnosti postupanja po starim pčelarskim kalendarima, da čine sve što je potrebno "u realnom vremenu", kako se već odomaćilo i u našem jeziku i da svoj rad i pčelinjak prilagođavaju.

Osmatranjem rada i ponašanja pčelinjih zajednica u pojedinim godišnjim dobima, može se uočiti da, pored savršene podele rada u društvu, ima i nekih nama, na prvi pogled, nejasnih ponašanja. U jesen one zatvaraju sve suvišne otvore i pukotine, pa i sužavaju leta kako bi se zaštitile od nadolazeće hladnoće. Ali, na taj način onemogućavaju neophodnu ventilaciju kojom treba izbaciti produkte potrošnje hrane, vodenu paru i ugljen-dioksid. Uzrok ovakvog ponašanja treba tražiti u biološkim uslovima njihovog života jer im je prirodno stanište u dupljama drveća i sličnim sredinama potpuno drugačijim od današnjih košnica.

Svestranije sagledavajući ovaj fenomen, entomolozi su pošli od toga da pčele uvek pretpostavljaju naseljavanje u dupljama živog drveća. Tokom zime, trošeći zalihe hrane, izlučuju vodu i ugljen-dioksid koji se brzo eliminiše iz gnezda. Kod vode je već drugačija situacija jer tu, u živom stablu, ima uticaja drvna masa i kretanje biljnih sokova u koje ona prodire i raznosi se u druge delove drveta. Ali preseljavanjem u staništa od mrtvog drveta, dasaka a u skorije vreme i od sintetičkih materijala, ovaj milenijumski mehanizam je narušen, pa su se i pčelice prilagodile i kompenzovale ga dopunskom ventilacijom. Možda bi bilo ispravnije reći da se one još uvek prilagođavaju uslovima koje im mi pružamo. Zato je nužno da se prati njihov život i ponašanje i da im se intervencijama pomaže jer bi bez pomoći u savremenim košnicama mnoga društva bila ugrožena vlagom, plesnima i bolestima. Kako će se to uraditi, zavisi od samog pčelara. Evo kratkog rezimea jednog eksperimenta i dobijenih rezultata, koji mogu biti smernice za rad na sopstvenom pčelinjaku.

Formirane su tri grupe pčelinjih društava u košnicama sa 12 ramova i 2,8 do tri kilograma pčela. Košnicama druge i treće grupe na zadnjoj strani napravljena su po dva otvora prečnika tri centimetra, na pet centimetara ispod gornje ivice košnice, dok je njihov međusobni razmak bio 25 centimetara. Uzimljujući ih, ostavljeni su svi ramovi i izvršeno uobičajeno gornje utopljavanje. Pčelinjak se nalazio na prostoru zaštićenom od vetra. Donja i gornja leta, kao i zadnji otvori, bili su otvoreni tokom cele jeseni i zime. Tako su formirane dve eksperimentalne grupe košnica sa intenzivnijom ventilacijom i jedna kontrolna sa standardnom.

Rezultati su bili sledeći. Zajednice koje su bile eksperimentalne, sa intenzivnijom ventilacijom, trošile su prosečno dnevno po oko 55 grama hrane, dok je u kontrolnoj grupi potrošnja bila 62 grama. Tokom tri godine trajanja eksperimenta zimski utrošak hrane u zajednicama sa intenzivnijom ventilacijom bio je oko 10% manji, a količina uginulih pčela oko 68% manja u odnosu na kontrolnu grupu. Tokom prvog prolećnog pregleda košnice za intenzivnijom ventilacijom bile su suve, dok je kod kontrolne grupe zapažena vlaga i plesan, posebno kod krajnjih ramova. Pregledom, 20 dana posle prvog masovnijeg opštenja pčela sa okolinom, ustanovljeno je da su društva eksperimentalnih grupa odnegovala za oko 28% više zatvorenog legla nego kontrolna. 

Većina mladih pčelara, u strahu da im pčelice ne nazebu, zatvaraju i gotovo hermetizuju košnice čineći tako fatalnu grešku. Nadamo se da će ovi rezultati pokazati šta valja činiti, na obostranu korist, i pčela i zadovoljnog pčelara.

Izvor: poljoprivrednik.net

NEOPHODNO JE OBEZBEDITI DOBRU VENTILACIJU ZA VITALNOST PČELA