У Србији се риба гаји у 15.000 хектара рибњака и у овој грани је запослено око 1.850 радника. Две трећине потреба за рибом Србија мора да увози. Док се у Европи просечно по станвовнику троши 21,4 килограма рибе у Србији је то између пет и седам килограма. Производња рибе профитабилна делатност за коју нема интересовања

У свету се годишње произведе око 52,5 милиона тона рибе чија вредност премашује 100 милијарди долара, као и да та производња бележи тренд раста. Процењује се, такође, да би те ,,водене њиве’’ могле да хране велики број од око 800 милиона па и више гладних уста којих је у свету све више. То би, с друге стране, повећало потрошњу рибе која је ;ија потрошња на светском нивоу износи у просеку 17,1 килограма по глави становника.У свету се годишње произведе око 52,5 милиона тона рибе чија вредност премашује 100 милијарди долара, као и да та производња бележи тренд раста. Процењује се, такође, да би те ,,водене њиве’’ могле да хране велики број од око 800 милиона па и више гладних уста којих је у свету све више. То би, с друге стране, повећало потрошњу рибе која је ;ија потрошња на светском нивоу износи у просеку 17,1 килограма по глави становника.
Европски просек је 21,4 килограма рибе по једном становнику, док се Србија, са просечном потрошњом од око седам килограма налази на дну лествице. Ситуација није много боља ни кад је реч о производњи рибе која не премашује 15.000 тона. Иначе, у Србији се риба гаји на 13.000 до 15.000 хектара рибњака, док се под пастрмским рибњацима налази само 17 хектара. Ова привредна грана у Србији данас запошљава око 1.850 радника, а учешће рибарства у националном бруто друштвеном производу је 0,07 одсто.
Међутим, према подацима рибарске привреде ове површине су веће за 30 одсто од званичних, а разлог су рибњаци који званично нису регистровани као и чињеница да је последњих година изграђено више малих, породичних, шаранских и пастрмских рибњака о чијим приносима се не располаже са поузданим подацима. Призводња у нашим рибњацима је полуинтензивна, а преко 95 одсто њих је у приватном власништву.
Пошто у Србији нема довољно рибе, велики део се увози, а стручњаци сматрају да би се рибњаци могли проширити чак за 100.000 хектара. Производња на постојећим рибнацима је далеко испод могућности и недостиже ни једну тону по хектару (око 850 килограма се произведе на једном хектару), а сматра се да би рационалније искоришћавање са другачијим начином исхране тај принос рибе одмах могао д се повећа на 1.500 килограма по хектару.

Превелики излов рибе, потрошња историјска

 У једној трећини светских океана излов рибе је претеран, а глобална потрошња рибе је на историјски највишем нивоу, наводе Уједињене нације, упозоравајући на претњу одрживости тог кључног извора протеина за милионе људи широм света. Прекомеран риболов је нарочито изражен у деловима света у развоју, где се многи људи већ боре са проблемом обезбеђивања довољно нутритивне хране, пише у извештају Организације УН за храну и пољопривреду (ФАО).
“Присутан је превелики притисак на морске ресурсе и потребна је знатно већа посвећеност влада на побољшању стања у њиховим индустријама риболова”, изјавио је Мануел Баранге, дирецтор Одељења ФАО за рибарство, забелезено 10. јула 2018. године.

Грана која тражи помоћ

Веома је важно да Србија хармонизује своју законску регулативу са прописима Европске уније када је у питању рибарство. То значи да се мора пронаћи равнотежа између различитих интереса. Јер, рибе не познају националне границе, али је то веома важна привредна грана за сваку земљу. Ово између осталог истиче Алберто Камарата из Европске комисије, када је и питању Заједничка политика рибарства у ЕУ. Развој рибарства је веома важна привредна грана за сваку земљу, па и Србију, а за то је веома битно да се чује и глас рибара, јер они морају да учествују у креирању закона и доношењу одлука које су за њих од битног интереса. По речима Камарате, у овој области је нужно криволов свести на најмању меру, а мора се смањити и експлоатација ових ресурса.
Дакле, сектор рибарства је веома рањив и њему треба помоћ. То значи да се кроз нову аграрну политку Србије морају створити услови за одржив риболовни сектор. Да би то остварити у риболов Србије морају се увести европски закони, а пре тога, нужно је утврдити конкретно стање и планове за његов развој у будућности, наводи Камарата. И ЕУ ће помоћи његов развој из структурних фондова, а то ће се повећати када Србија постане и кандит за пријем у њено чланство. Да је то важна привредна делатност, њабоља потврда је и чињеница да је годишњи промет у рибарству ЕУ око 2,8 милијарди евра. Дакле, српско рибарство треба да буде део европске породице и пре него што Србија званично постане чланциа ЕУ, подвлачи Камарата. Да би то постигли, потебноје подићи свест о потреби и политици развоја рибарства.
Произвођачи рибе у Србији предлажу да се водни допринос плаћа по хектару, а не по килограму произведене рибе, али и очекују финансијску подршку из агарног буџета.

Шаран за Европу

Ево како из угла регионалног лидера у рибарству  компанијне ,,Тропиц’’ која је већ пронашла пут до европског потрошача српске рибе и спрема се за поход на руско тржиште изгледа ситуација у овој привредној грани и да ли би државним субвденцијама требали подстицати развој рибарства?
,,Подршка државе, кроз субвенције и друге видове помоћи, свакако је неопходна, а то је и предуслов за дугорочан развој рибарства и раст извоза. Утолико пре што је рибарство перспективна грана пољопривреде у коју се недовољно улаже. У том контексту занимљиво је поменути да је Хрватска усвојила стратегију развоја и субвенционисања рибарства и тако произвођачима рибе олакшала наступ на домаћем, али и иностраним тржиштима. Ако овој причи додамо регионалну димензију, онда можемо рећи да је на том плану највише одмакла Турска, чији су производни капацитети пастрмке вишеструко увећани.
Захваљујући великој финансијској помоћи државе, Турска је данас један од најзначајнијих извозника, како пастрмке тако и морске рибе, попут бранцина и ораде, на тржише ЕУ и ценовно је веома конкурентна’’, каже комерцијални директор предузећа ,,Тропиц’’ рибарство Војин Кличковић. Већи део производње, а реч је о 1.300 тона конзумне калифорнијске пастрмке и око 2.000 тона шарана ,,Тропиц’’ пласира на инострано тржиште, углавном у земље у окружењу (до потрошача у Србији стигне тек око 1.000 тона ове рибе), а све је интересантније и тржиште ЕУ (Румунија, Италија, Аустрија Словенија), Кличковић истиче да је ово квалитет који испуњава захтеве ЕУ.
Ова фирма је регионални лидер па има и четири рибњака у Републици Српској регистрована за извоз у ЕУ. Он каже да је циљ ове фирме руско тржиште јер се недовољно користе предности Споразума о слободној трговини са Русијом. По његовим речима основна препрека су недовољни производни капацитети, јер 1.300 тона конзумне рибе представља само кап у мору када је реч о потребама руског тржишта. Тржиште Русије за нас је велики изазов и ми на том ,,походу’’ радимо већ годинама.
У Рибарско газдинство ,,Ечка’’ у Лукином селу, стигла је дозвола за извоз конзумног шарама и других врста рибе на светском тржишту, каже директор тог рибњака Ненад Радуловић. Цене товљеног шарана на тржишту европских земаља су бар за трећину више од домаћих и ми смо спремни да се, после две деценије, поново сусретнемо са пробирљивим купцима на европском и светском тржишту, каже Радуловић. Осим за шарана извозна дозвола важи и за сиви толстолобик, бели толстолобик, амур и штуку. Ечански шаран има дозволу и за извоз у Руску Федерацију, али тамо још није отпловио, пре свега, због велике удаљености. Ечански аласи ове сезоне вадили су рибу са 1.700 хектара, што је и највећи рибњак у региону, одакле је уловљено око 3.500 тона.
Вишегодишњи секретар Удружења за пољопривреду и прехрамбену индустрију Привредне коморе Србије (ПКС) Милан Простран истиче да је Србија велики нето увозник рибе. Примера ради, по његовим речима годишњи увоз рибе у Србију вредан је око 100, а извоз тек око седам милиона долара. Што се тиче увоза, највише се у свету купује морска риба. По његовим речима, Србија из сопствене производње, уз њено проширење, може да подмири потрошњу слатководне рибе.
Од 2019. године забрањен риболов кечиге у Србији
Министарство заштите животне средине усвојило је предлог Светске фондације за природу (WWФ) да се забрани риболов кечиге, који ће ступити на снагу 1. јануара 2019, саопштила је та организација. WWФ је навео да ће то значајно допринети обнављању ове угрожене врсте рибе и подсетио да су у јуну ове године објавили студију која је показала да се кечига интензивно лови у периоду ловостаја, када је то забрањено због мреста, као и да се неометано продаје на пијацама и у ресторанима испод законски прописане дужине од 40 цм.
“Верујемо да ће забрана лова на кечиге омогућити да се обнове популације ове врсте која је веома угрожена и на светском нивоу”, казала је Душка Димовић из WWФ Адриа.
Риба за дуг живот
Самостална саветница у ПКС мр Мирјана Мишчевић додаје да потрошња рибе у Србији по једном становнику износи између пет и седам килограма годишње и по томе смо међу последњима у Европи, а најмање се конзумира у пољопривредним домаћинствима. Иначе, рибарство у Србији пре неколико година је враћено у надлежност Министарства пољопривреде, а пре тога дуго је било у надлежности Министарства екологије. Потрошња је условљена и ценом, а риба се највише купује у време, поста. Највећа потрошња је за време слава, примера ради, на Светог Николу и на Бадње вече… Према незваничним подацима у Србији се годишње поједе око 32 милиона килограма рибе, а домаћи излов и производња обезбеђују по слободној процени професора за рибарство на новосадском пољопривредном факултету др Мирослава Ћирковића око 12 милиона килограма.
Тако нам недостаје готово 20 милиона килограма рибе, што значи да увозимо близу 65 одсто потреба. Увоз рибе и прерађевина од рибе у Србију у 2007. години био је у вредности 61,4 милиона долара и за 15 одсто је виши него у истом периоду претходне године. Рачуна се да је раст увоза био у том проценту и у протекле четири године, дакле од 2010. године. Готово половину увезене рибе чини ослић који се најчешће увози из Аргентине и Норвешке, Кине, Шпаније и Вијетнама. Рибу увози више од 30 фирми и већини је то само додатна делатност. И док увозимо две трећине потребне рибе, истовремено, само у Банату имамо око 100.000 хектара земље слабије плодности у близини канала и река, која сада служе за испашу стоке коју немамо, а па би се та земља олако могла превести у у рибњаке.
Неискоришћени потенцијали
У Србији се под рибњацима, према статисти;ким подацима, налази нешто више од 14.000 хектара  (од тога су 14.000 хектара шарански, а остало само на 14 хектара су пастрмски рибњаци). У њима се годишње произведе до 15.000 тона рибе, што подмирује тек 30 одсто домаћих потреба за овом храном. Међутим, од укупног броја рибњака, чак 20 одсто шаранских рибњака је запуштено и налази се ван употребе. На површини од око 11.000 хектара рибњака који су у функцији, годишње се производи 12.500 до 15.000 тона рибе. Од тога око 11.000 до 13.000 тона је шаранска и од 1.500 до 2.000 тона пастрмска риба. Ово је између осталог констатовано на седници Групације за рибарство Удружења за пољопривреду, прехрамбену и дуванску индустрију и водопривреду Привредне коморе Србије.
,,Иако је производња рибе у последњој деценији повећана два до три пута, и даље се заједно са количином рибе која се излови из река и језера, подмирује мање од 30 одсто потреба за домаћом рибом у Срији, док се више под 70 одсто увози (морске и слатководне рибе).  За разлику од растућег увоза, извоз је симболичан и последњих година се креће те око неколико стотина тона“, каже професор Пољопривредног факултета у Земуну др Зоран Марковић. Потенцијал Србије за повећање производње рибе је огроман, пре свега, у шаранском рибарству.
Јер, тренутно у Србији постоје четири фабрике хране за рибе, са потенцијалом укупне производње преко 40.000 тона (у 2012. години је произведено само 11.000 тона). Треба истаћи и то да вишне рибњака у Србији од пре неколико година реализују једну од најсавременијих технологија гајења шарана у Европи, која се базира на коришћењу екструдиране хране, а Србија је и једна од ретких земаља у којој се ради на програму селекције фамилија шарана, чиме се ствара основ за производњу квалитетне селекционисане млађи, наводи Марковић.
Европска унија је највећи увозник рибе на свету (40 одсто увоза се остварује у њој). Она годишње увози 1,65 милиона тона, а извози свега 100.000 тона, тако да постоји одличан потенцијал за пласман рибе из Србије у државе ЕУ. Да би се и остварио тај извоз неопходно је да се шаран, као главни извозни производ преради (филетира, одими, упакује…) и пласира на европско тржиште, за шта је неопходна помоћ државе кроз подстицајне мере кроз унапређење производње на постојећим рибњацима. Поред шарана, као главне, свакако не треба занемарити и остале врсте које се производе у Србији: калифорнијска пастрмка, поточна пастрмка, бели амур, бели и сиви толстолобик, сом, смуђ…
Иначе, произвођачи рибе у Србији стално се сукобљавају са подређеним положајем у односу на остале гране пољопривреде. Јер, како се истиче, у Србији нема подстицајне политике за производњу, прераду и маркетинг рибе. Ипак, у последњих неколико година, захваљујући активностима Групације за рибарство ПКС, као и доношењу неких нових закона и правилника, десиле су се позитивне промене односа надлежних институција према рибарству Србије. Јер, оно је пренето у надлежност министарства пољопривреде Србије, храна за рибе је опорезована са осам одсто…
Али, и даље је присутно низ проблема, јер се накнада за коришћење вода обавља по килограму продате рибе, што је дестимулативно. Предлог је да се плаћање обавља преко корисне производне површине шаранског рибњака. Још увек је присутно пуно проблема у спровођењу поступка давања у закуп пољопривредног земљишта у државној својини, па је потребно дефинисати ,,условно грло“ за рибњаке, односно за фарме на којима се обавља гајење шарана. Професор новосадског Пољопривредног факултета др Мирослав Ћирковић у име произвођача рибе предлаже да се вода плаћа не само по квантитету него и према квалитету и захтева да цена коштања воде буде симболична. Он наводи пример да је Хрватска која је укинула плаћање воде рибњацима.
Самостална саветнице у Удружењу за пољопривреду и прехрамбену индустрију ПКС Мирјана Мишчевић, истиче да је риба савршена храна. Кад погледате статистике о животном веку Шпанаца, Италијана и Јапанца, нема сумње да количина рибе коју једу игра важну улогу. Ниједан лекар не пропушта прилику да понови колико је риба важна за исхрану. Помислите на своје уморно чуло укуса, сажалите се на срце, учините себи услугу – једите рибу најмање два пута недељно. Овако о риби у тањиру говори светска кулоарска звезда Џејми Оливер, у својој последњој књизи ,,Срећни дани уз Голи ручак’’. Шармантни Џејми популаран је и у Србији, само га овде слабо слушају, па смо тако последња земља у Европи по количини рибе коју поједемо.Нутриционисти истичу да рибу треба јести три пута недељно по 150 грама, да би се постигао максималан ефекат у организму. Она помаже у превенцији многих болести (рака на пример) и обезбеђује дуг живот. Међу Ескимима који се хране рибом, није забележено да је неко умро од кардиоваскуларне болести, можданог удара или високог крвног притиска.
Узгој рибе, посао деценије
Србија на увоз рибе троши годишње око 30 милиона долара. Тржишту недостаје 20 милиона килограма рибе. Срби највише једу рибу за Светог Николу (19. децембра) и на Бадње вече (6. јануара). Уочи ових празника трговци рибарима долазе на ноге, а знају и по 24 сата да чекају на рибњацима да би купили рибу, која се сва прода.
‘’Риба је храна са са чијим конзимацијом се продужава животни век. Кад погледате статистике о животном веку Шпанаца, Италијана и Јапанаца, нема сумње да количина рибе коју једу игра важну улогу. Ниједан лекар не пропушта прилику да понови колико је риба важна за исхрану. Помислите на своје уморно чуло укуса, сажалите се на срце, учините себи услугу – једите рибу најмање два пута недељно’’. Овако о риби у тањиру говори светска кулинарска звезда број један, Британац Џејми Оливер, у својој последњој књизи „Срећни дани уз Голи ручак“. Шармантни Џејми популаран је и у Србији, само га овде слабо слушају, па смо тако последња земља у Европи по количини рибе коју поједемо.Званично, свега 2,4 килограма (незванично четири килограма), док у развијеним државама људи једу 14,5 килограма годишње. Из ових података се види да рибу слабо једемо, да се она највише једе за време празника и посне славе, а она је најквалитетније месо створено у природи.
Ипак, парадоксално, гајење рибе у рибњацима је последњих година један од најпрофитабилнијих послова у Србији, где се на уложен један зарађује још један динар, а експанзија овог бизниса тек се очекује. Срби највише једу рибу за Светог Николу (19. децембра) и на Бадње вече (6. јануара). Уочи ових празника трговци рибарима долазе на ноге, а знају и по 24 сата да чекају на рибњацима да би купили робу, која се сва прода.
,,Према подацима којима располажемо, у Србији се годишње поједе око 32 милиона килограма рибе, а домаћи излов и производња обезбеђују по слободној процени око 12 милиона килограма. Тако нам недостаје готово 20 милиона килограма рибе, што значи да увозимо близу 65 одсто’’, каже проф. др Зоран Марковић, професор рибарства на Пољопривредном факултету Универзитета у Београду. За ову врсту увоза Србија је, рецимо, у 2002. години потрошила 26 милиона долара, напомиње Марковић, позивајући се на званичне податке Републичког завода за статистику Србије. Мада је то било и доста више, а по званичним подацима у 2014. години то ће бити четири пута више!
Пре једне деценије свеже и смрзнуте рибе и рибље млађи увезено је 18.276 тона, за то је потрошено 19.788.000 долара, док је за прераду увезено у висини од 6.247.000 долара, што у једној години, према званичним подацима, укупно износи 26.035.000 долара. Данас се вреднсот увоза рибе креће и до 100 милиона долара! Тачно је да се код нас доста једе ослић, на пример, али то није због тога што га народ воли више од пастрмке или шарана. Већи број потрошача би се радије определио за пастрмку или шарана ако би њихова цена била нижа од садашње. Већа производња ће довести до ниже цене, а до веће производње се може доћи једино изградњом нових рибњака, као и повећањем производње на постојећим рибњацима.
У Србији је тренутно под топловодним шаранским рибњацима око 11.000 хектара, а под хладноводним пастрмским 12 до 15 хектара (значи готово хиљаду пута мање). Шарански рибњаци произведу годишње између четири и пет милиона килограма конзумног шарана, а пастрмски око два милиона килограма конзумне калифорнијске пастрмке. Да би Србија могла сама да задовољи садашње веома мале потребе за рибом, требало би да четири пута повећа површину под рибњацима, за та постоје одговарајући климатски и земљишни услови. Према неким другима ауторима, Србија се налази на готово идеалном географском положају за гајење слатководне рибе, коју још имају само Кина и Израел. Налазимо се на 40 степени географске ширине, са идентичном климом као Пекинг, где се производи највише шарана на свету и у његовој околини постоје на хиљаде најуређенијих шаранских рибњака. Међутим, та се чињеница слабо овде користи. Стручњаци напомињу да би пастрмски рибњаци могли да се прошире на површину која би била око 30 хектара, док су могућности да се шарански рибњаци прошире практично неограничене.
На скуповима у Србији, закључено је, да је производња рибе неоправдано ниска, иако постоје повољни услови за проширење капацитета за производњу риба у хладноводним и топловодним рибњацима. Иначе, гајење рибе је један од најпрофитабилнијих послова у држави. То је изузетно исплатив посао у којем се уложени новац, инвестиција враћа у року од око четири године. То није тако дуг период у поређењу са неким другим делатностима. То је најважније у бизнису, овде су сигурни купци, сигурно је тржиште, а оно ће бити још веће како се култура конзумирања рибе код нас буде ширила, каже он и додаје да је према садашњим условима потребно уложити најмање 5.000 евра за изградњу једног хектара топловодног шаранског рибњака, а за хладноводни пастрмски потребно је најмање 7.000 евра за један ар рибњака.
Нутриционисти саветују: рибу треба јести три пута недељно по сто педесет грама, да би се постигао максималан ефекат. Она помаже у превенцији многих болести (рака на пример) и обезбеђује дуг живот. Међу Ескимима, који се хране рибом, није забележено да је неко умро од кардиоваскуларних болести, можданог удара или високог крвног притиска.
Забранити излов кечиге на најмање пет година
Прекомерно изловлјавање кечиге, која се налази на Црвеној листи угрожених врста Међународне уније за заштиту природе, прети потпуном нестанку те врсте рибе из река у Србији
Кечига је економски значајна врста, а да ли ће успети да се избори с деценијским прекомерним изловом, показаће време. Да би се омогућила обнова популација те веома угрожене врсте рибе, Светска организација за природу WWФ тражи забрану излова кечиге на најмање пет година, а кампањи су се придружили и Удружење уједињених риболоваца Србије и Асоцијација аласа Србије, који су најчешће на терену и из прве руке виде смањење популације кечиге.
– WWФ је урадио студију за процену стања популације кечига у Србији, која је показала да се кечига интензивно лови, и то не само током дозволјеног периода улова већ и током ловостаја, када је риболов забрањен да би се омогућио неометан мрест – каже Милена Драговић из те организације
По њеним речима, на готово ишчезавање те врсте рибе утицало је неколико фактора: уништавање природних станишта због изградње брана, насипа и водопривредних обејката, загађења река, али пре свега прекомерни излов.
– Постоје правила о томе колики мора бити примерак те рибе да би се могао ловити, односно законски је прописана дужина од 40 центиметара, али је веома приметно да се примерци испод тих параметра неометано продају, односно налазе се на пијацама и у ресторанима широм Србије – каже Милена Драговић.
Нелегална продаја
Кечига дуга испод 40 центиметара готово је извесно да је нелегално изловлјена, али је исто тако извесно да се нелегално изловлјени примерци те рибе дуги од 20 до 30 центиметара продају.
– Кечига из узгоја може бити испод тих параметара, али се тренутно узгаја у само једном рибњаку у Србији, у околини Вршца, и количине које стижу на тржиште нису доволјне пошто подмирују свега око два одсто потреба – каже Љубомир Пејчић. – У рибњацима у Србији углавном се узгајају шаран и пастрмка па би било добро да се предузму кораци да се узгајивачи подстакну на то да у рибњцима гаје и кечигу.
Прекомерни излов кечиге, по речима извршног директора Удружења уједињени риболовци Србије Љубомира Пејчића, производи вишеструке и дугорочне губитке.
– Губици настају пре свега зато што се популација кечига не користи на одржив начин већ се прекомерно изловлјава, и због тога је велика могућност да наше реке остану без ове врсте рибе, а осим тога, њеним евентуалним нестанком нарушава се природни ланац исхране – каже Пејчић. Он истиче да је за очување те врсте рибе изузетно важно да се појача контрола надлежних служби и спречи прекомеран и нелегалан излов.
– Постојећи прописи, као и Закон о заштити и одрживом коришћењу риблјег фонда, добро регулишу ту област, али је примена тих прописа веома дискутабилна – каже Пејчић. – Неопходно је да се контролише ситуација на води и спречи трговина нелегално изловлјеном рибом, али је важно истаћи и да је и те како приметан недостатак рибочувара јер их на потесу од Бачке Паланке до моста у Бешки и делу каналске мреже узводно од Новог Сада има свега двојица. Контрола на тржишту рибе сада је минимална па се нелегално изловлјена риба, и то не само кечига, лако пласира на пијацама и у ресторанима.
И надлежни су свесни тога да је неопходно заштитити и сачувати кечигу па је  ЈП „Србијшуме” на својим риболовним подручјима  Дунав, Млава и Београд забранило излов кечиге током 2018. и 2019, забелезено 9. јула 2018. године.
 Србија има дозволе за извоз рибе
Србија је 2013. године добила дозволе за извоз рибе и рибљих прерађевина на тржишта Европске уније и Руске Федерације. Ечки шаран је познат европском тржишту, а очекује се већи пласман рибе на инострано тржиште.
Потенцијали ове привредне гране нису искоришћени, а уз незнатна улагања извозни резултати могу да се утроструче, кажу експерти . Европска унија је највећи увозник рибе са око 40 одсто светске производње, и на годишњем нивоу то је преко 1,6 милиона тона, тако да постоји одличан потенцијал за већи пласман рибе из Србије.
Представници Гупације за рибарство Привредне коморе Србије оценили су да има “простора” за унапређење ове производње и извоза, уколико се смање државна оптерећња. Они су јединствени да треба смањити дажбине, као и одвајања за водни допринос, који увећава трошкове производње. Такође, залажу се за повољније кредите са нижим каматама и дужим временом отплате, за произвођаче рибе, које би могли да их отплаћују од извозних прихода. Средства добијена од државе обезбедила би брже обнављање рибњака, а извоз би за неколико година могао да достигне 200.000 тона, као и годишњи приход од 200 до 600 милиона евра. У Србији се под рибњацима налази око 14.000 хектара и у њима се годишње произведе око 15.000 тона рибе, а гро рибњака налази се у Војводини. Од укупне производње, трећина иде на домаће тржиште, а остатак је намањен извозу. Иако је производња рибе у последњој деценији повећана око три одсто, то је још увек недовољно, с обзиром на постојеће потенцијале, пре свега, у шаранаском рибарству. Стога овај вид прихода не треба запоставити, посебно у условима кризе, упозоравају економисти. У већини рибњака, риба се производи по стандардима који омогућавају несметан извоз у земље ЕУ и поседују сертификате ХАСАП и ИСО 9001 и 9002. Шарани из рибњака Ечка, код Зрењанина, од 2011. године већ се налазе на аустријском тржишту, а у плану је њихов пласман у другим земљама ЕУ. Уговорен је извоз за само једног купца из Аустрије у вредности од хиљаду тона, а поред тога планиран је и извоз око 1500 тона шарана на тржиште Европске уније. Од укупне домаће производње, шаран чини око 13.000 тона, а пастрмка само 2.000 тона. Највећи број рибњака примењују најсавременију технологију гајења шарана у Европи, која се базира на коришћењу екструдиране хране. Србија је једна од ретких земаља у којој се ради на програму селекције фамилија шарана, чиме се ствара основ за производњу квалитетне селекционисане младји, кажу произвођачи.
Рибарство у Поглавље 13
Рибарство се код нас све више развија. Дали смо себи циљ да 2019. године буде отворено поглавље 13 и на томе озбиљно радимо“, рекао је државни секретар у инистарyтву пољопривреде Владе Србије Данило Голубовић на скупу  „Заједничка политика рибарства у ЕУ и преговарачка позиција за поглавље 13“, који је организовало Министарство пољопривреде и заштите животне средине, у сарадњи са ПЛАЦ пројектом и Привредном комором Србије, 10. априла 2016. године.
Голубовић, који је и председник Преговарачке групе 13, објаснио је да Србија има мање посла око прилагођавања ЕУ регулативи јер нема излаз на море, а циљ је да се омогући „озбиљан прилив средстава из ЕУ у ову област“.
Тања Мишчевић, шеф Преговарачког тима за вођење преговора о приступању Србије Европској унији, рекла је да се тренутно ради на преговарачкој позицији за отварање поглавља 13, али сматра да са отварањем тог поглавља не треба журити.
„Хоћемо да имамо што боље идеје како преговарачка позиција треба да изгледа. Знамо да је један од кључних задатака направити стратегију такозване аквакултуре што је доста велики посао, па са овим поглављем нећемо журити да буде пошто пото готово, јер заиста хоћемо да искористимо све његове могућности“, рекла је Мишчевић и оценила да то вероватно неће моћи да буде завршено ове године, већ наредне. По њеним речима, Поглавље 13 има велики потенцијал, јер је једно од оних области за које држава може да очекује значајнија средства из рибарског фонда кад постане чланица ЕУ, а у ранијој фази и из ИПАРД-а. По уласку у ЕУ, навела је Мишчевић, Србија може да рачуна на фонд за рибарство, који је један од тренутно највећих елемената унутар заједничке пољопривредне политике, има значајна и велика средства која прелазе 15 одсто од укупног фонда за заједничку пољопривредну политику, а која је око 50 одсто свих фондова ЕУ.
Иако Србија нема море производња рибе је значајна привредна грана, па самим тим отварање Поглавља 13 – Рибарство веома је важно за наше привреднике. Чињеница је да ЕУ недостаје слтководне рибе за конзум. Овај семинар је добра прилика да се припремимо за преговоре из овог поглавља, шта треба потенцирати, какву позицију заузети и како преговарати. Паралелно националним мерама треба подстаћи производњу конзумне рибе у Србији, на чему је доста радила и ПКС својим предлозима  према ресорном министарству, рекао је Ненад Будимовић, секретар Удружења за пољопривреду, прехрамбену индустрију, шумарство и водопривреду ПКС.
Директор рибњака Капетански рит Крум Анастасов рекао је новинарима да су проблеми у овој области махом финансијски, да су пољопривредни доприноси велики и подразумевају између осталог накнаду за коришћење вода, што већина ЕУ земаља нема. Уз то, подстицаји касне и мали су, а како је рекао у Хрватској су подстицају осам пута већи него у Србији.

Трећина рибњака у Србији послује нелегално

 Србија има велике могућности за рибњачки узгој шарана и пастрмке које нешто чешће једемо у време поста и верских празника. Тада се ретко ко интересује за порекло рибе. Статистика каже да само трећину шарана и пастрмке сами произведемо. Другу трећину те рибе увеземо из земалја у окружењу, а морску и из најудалјенијих крајева света.
Чешће него иначе, али и далје ретко, риба је током поста на трпезама грађана Србије.Где је узгајана купци би ипак требало да знају будући да трећина рибњака послује ван легалних оквира. Рибњак Полјопривредног факултета у Радмиловцу већ деценију ради селекцију висококвалитетних, чипованих матица за приплод.
Стручњаци кажу да би таквих примера било више када би подстицаји били већи од садашњих 10 динара по килограму шарана и пастрмке.
„Сав нелегалан ток рибе би се свео у такозване ‘беле токове’ и онда би у буџету било исто новца, можда чак и више, а сви би имали користи. У статистици би имали званичне, реалне податке па не би имали проблеме које ћемо имати у планирању и тражењу средстава из ЕУ фондова“, каже професор са Полјопривредног факултета у Београду Драган Марковић.
Недавне измене закона о сточарству, донеле су две новине за рибарство али и за потрошаче. Граничну инспекцију која ће контролисати да ли су увезени производи рибарства сертификовани по европским, еколошким стандардима и реекспортне извозне дозволе.
„Оне потврђују да та риба која се извози из Србије потиче од легалног рибарства, та потврда омогућава нашим објектима којих има 11 са дозволом за извоз у ЕУ, да неометано извозе из Србије“, каже Мирко Новаковић из Министарства полјопривреде.
Рибарство има велики економски потенцијал, али и више од тога поготово за землју која је једна од водећих у свету по броју кардиоваскуларних оболјења.

Рибарска рачуница

Хектар њиве под пшеницом, у повољним околностима без суше, донесе око четири тоне хлебног зрна. Сетва пшениц на једном хектару стаје око 40.000 динара. Цена килограма пшенице у новембру 2014. године била је од 18,60 до 20,00 динара. Један хектар рибњака у доброј производњи може да донесе преко 1.500 килограма шарана који може да донесе зантно већи приход од рататарства. Рибар са једног хектара рибњака „убере“ 300.000 динара у малопродаји, или 210.000 у велепродаји, према подацима из 2013. године.
Гајење рибе у рибњацима је последњих година један од најпрофитабилнијих послова у Србији, где се на уложен један зарађује још један динар, а експанзија овог бизниса се тек очекује.
Производња “ДТД рибарство”
У ДТД ,,Рибарству ’’ у Бачком Јарку, годишње се производи око 1.300 тона рибе, пре свега, шарана, али, и толстолобика и амура. У нашој фабрици за прераду, за сада, прерадимо 300 тона шарана, 50 тона амура и 25 тона толстолобика.
,,Наша земља, годишње, на увоз рибе троши више од 50 милиона евра’’, упозорава Синиша Симић, директор фабрике за прераду рибе, која послује у саставу “ДТД рибарство”. Када бисмо успели да у Србији произведемо толико рибе да смањимо овај износ за 10 милиона евра, то би било одлично.
Становници Србије, додаје Симић, још увек имају навику да рибу једу само зими и у време постова, тако да се, у три зимска месеца, прода се више од 50 одсто домаће производње рибе, а наша потрошња рибе по становнику, већа је само од потрошње рибе у Бугарској.
– Верујем да би се ове ствари промениле када би државни органи имали мало више “слуха” за нас и када бисмо искористили потенцијале које имамо – каже Симић. – Производња рибе се, наиме, не субвенционише, а у исто време надокнаде за коришћење воде за рибњаке су изузетно велике. У Европи, додаје Симић, уобичајено је да се производња рибе стимулише. Хрватска, на пример, килограм произведеног шарана стимулише са 60 евроценти.
Један од разлога мање потрошње рибе у Србији је то што се раније морао купити цео шаран, а то је, као да се купује цело прасе за килограм свињетине – каже Симић. Ми смо, управо због тога, покренули прераду рибе, тако да тржишту, у 35 малопродајних радњи, нудимо готове и полуготове производе, шницле од шарана, ћуфте и пљескавице, па и састојке за паприкаш прилагођене брзом темпу живота, спремни су за припрему за само 20 минута…
,,Ми, произвођачи рибе, предложили смо да се код нас килограм шарана стимулише са 50 динара, али, ни тај предлог није прошао, додаје Симић.  Како онда да очекујемо да се подижу нови рибњаци, иако за то имамо одличне потенцијале, пре свега, у Банату, који има доста неплодне земље, одличне за подизање шаранских рибњака, а такође и у централној Србији, где има пуно потенцијала за гајење пастрмке.
Капацитети у производњи слатководне рибе, додаје Симић, практично су неисцрпни, за разлику од океана, из којих би се, за пет година, са савременом техником излова, могла “очистити” сва риба. Треба имати у виду да један хектар рибњака, без већих проблема, може да да око тоне шарана. По садашњим ценама, то значи да један хектар даје вредност од око три хиљаде евра. Истина, шарану је потребно око три године да дорасте до конзумне тежине од око три килограма, али у Немачкој се већ сада на тржишту нуди риба од 1,5 килограма која може да се узгаји за годину дана..
ПАРК ПРИРОДЕ ,,ГОЛИЈА“: Пуштено 230 килограма млађи пастрмке
У бистре реке Парка природе „Голија“ пуштено је 230 килограма или 18.000 јединки млађи аутохтоне поточне пастрмке просечне тежине 12 грама.
 
Инвестиција је вредна 570.000 динара, а порибљавање је поверено мрестилишту „Брадуљица“ које послује у оквиру организације спортских риболоваца „Моравица“ из Ивањице.
Половина, 9.000 јединки завршило је у Моравици (Глеђичка и Вучачка река), Студеница је порибљена у Девићима на месту Ледни вир. Друга половина пуштена је у реку Студеницу на месту Слатина код манастира Студеница у општини Краљево, у општини Рашка порибљена је Брвеница код Градца и у Новом Пазару Дежевска река на месту Врановина – рекао је управник “Голиј” Раде Вранић. Он је додао да следеће године очекује зелено светло за спортски риболов у националном парку.

Рибњаци без субвенција због бирократије

Велики број произвођача рибе остао без субвенција за прошлу годину због нејасноће приликом попуњавања формулара.  У 2013. години, кад је усвојен Закон о подстицајима у пољопривреди, произвођачи рибе у Србији први пут су добили право да конкуришу за субвенције. Међутим, већина рибњака неће добити предвиђених седам динара по килограму рибе, иако су држави доставили доказе о количини произведене и продате рибе и плаћеном порезу на промет.
Због тога се отвара питање колико су пољопривредницима јасне процедуре које произвођачи морају да испуне да би заиста добили новац из буџета. Иако су суштински испунили услов за подстицаје, јер су рибу заиста произвели, већина рибњака је направила формалан пропуст приликом подношења захтева за субвенције.Наиме, колону у формулару која се зове назив биљне производње нису попунили, јер кажу риба никада није била биљка. Надлежни објашњавају да је ту требало да се упишу рибњаци, а како је колона остављена празна, произвођачи су остали без субвенција.
„Наше површине имамо пријављене у првој колони, практично је то формална грешка која сада нас не да обесхрабрује, него практично нас наводи на то да све активности које смо до сада урадили – произвели рибу, продали је, платили порез држави, да то уопште није важно, него је само важно што нисмо у колони 11 ставили рибњаци“, каже председник Групације за рибарство Србије Крум Анастасов.
Рибари кажу да ни запослени у Управи за трезор, где су пријаве предавали, нису знали да им објасне како да попуне спорну колону.
„Образац на неки начин делује конфузно, али уз адекватно објашњење није никакав проблем да се попуни“, каже Петар Пејчић из ДТД „Рибарство“ и истиче да објашњење нису добили.
Ако великим газдинствима и фирмама у којима су запослени правници, економисти и инжењери, нису јасни обрасци које треба да попуне, како очекивати да их разумеју произвођачи који често немају високо образовање?
„Људи који су долазили на шалтер су питали административне раднике шта овде треба да урадимо најчешће су наилазили на одговор, па можда је најбоље да оставите празно. То што су оставили празно, сад се показало као кључни проблем да не добију субвенције“, каже професор Пољопривредног факултета у Београду Зоран Марковић. Истиче да ће се мали произвођачи тешко снаћи с тим проблемом.
Произвођачи рибе у Србији ценом не могу да конкуришу колегама из окружења, јер су ту субвенције чак 10 пута мање него у окружењу. Па чак и тако ниске субвенције већина рибара за неће моћи да добије за 2013. годину.
Уколико заиста постоји воља да се помогне српској пољопривреди требало би да процедуре за остваривање права на субвенције буду јасније и флексибилније.
У ресорном министарству потврђују да се ради о формалном проблему, али кажу да закон мора да се поштује.
„Сви радници и Управе за трезор и Министарства пољопривреде су дужни да људима објасне пошто су свакако упућенији у то, зна се шта је била идеја свега тога и то је њихов задатак да им помогну“, каже помоћник министра пољопривреде Ненад Катанић.
„Ја сам изненађен ако је то стварно неко и рекао, просто то је недопустиво и ми ћемо се потрудити да се ове године такве ствари више не догоде“, истиче Катанић.
Надлежни обећавају да ће и остале процедуре поједноставити. Док се то не догоди, пољопривредници ће морати да траже помоћ стручњака када попуњавају обрасце. Посебно је важно да ниједну колону не оставе празну.

Примедбе аласа

 Поред небриге о заштити река и водотокова и све већем загађењу истих рибари су као велики проблем истичу и висину цена дозвола за рад и висок износ пореза и доприноса који морају да плате.
„Да бих могао уопште да почнем да радим морам да купим годишњу дозволу која кошта 2.200 евра, а на то треба додати и порез и доприносе који укупно годишње износе око 2.500 евра, тако да морам да обезбедим најмање пола милиона динара да бих мога несметано да радим, а нико не рачуна мреже и друге риболовачке материјале који су изузетно скупи“, рекао је Серда Денеш из Новог Кнежевца који риболовом прехрањује супругу и њихово осморо деце.Денеш посебне замерке има на водопривредно предузеће које управља Тисом за које је рекао да уопште не води рачуна о рибљем фонду, односно о порибљаваљу и рибљој млађи, већ да му је, како је нагласио, најбитније да наплати риболовачке дозволе, а „не интересује их да ли ће рибари имати шта да улове“.
Ђорђе Драгин из Бечеја, алас са тридесетогодишњим искуством, каже да је рибљи фонд у Тиси толико уништен да и пецароши имају велики проблем да било шта упецају, док је, по његовим речима, о озбиљном приврдном риболову излишно и говорити. „Популација рибе је све мања, а загађивача је све више. Никако да се то крене решавати и морали смо да реагујемо јер ће Тиса, ако се овако настави бити потпуно мртва, а већ је мртва“, рекао је Драгин.
Алас из места Тараш код Зрењанина Миодраг Ћировић каже наводи да на Тиси постоји велики број јаких загађивача међу којима су картонаре, пиваре, шећеране и други загађивачи који отпадне воде испуштају у Тису. „Због тако обимног загађења риба је почела да бежи из Тисе тако да је нема довољно ни за пецарпше, а не за нас рибаре. Ми смо очајни, јер са једне стране морамо платити неоправдано скупе дозволе, а са друге стране нама рибе да би могли зарити новац да платимо те дозволе. Нешто се мора променити јер овако не може даље“, рекао је Ћировић.
Риба нам стиже и из Вијетнама. За увоз смо дали 92 милиона у 2013. години.
Просечна потрошнај рибе по станвнику је око седам килограма.
Србија је 2013. године увезла рибе и производа од рибе за више од 92 милиона долара, а извезла у вредности од свега 5,8 милиона долара. Упркос томе што производња рибе у Србији расте, велика је непознаница коликим капацитетом стварно раде наши рибњаци. Домаћи рибњаци, реке и језера производе 15.000 тона, пре свега, шарана и пастрмке, и подмирују мање од 30 одсто наших потреба за рибом. Зато за потребе нашег тржишта увозимо чак 70 одсто рибе. Постоје велике могућности за гајења риба које се недовољно користе, кажу стручњаци. Када је реч о пастрмци, ограничени смо количином чисте воде. Међутим, за шарана нема таквих ограничења, за шта је Војводина идеална. Занимљиво је да Војводина и сада предњачи у производњи рибе. Од 92 милиона долара, колико годишње вреди увоз рибе, чак 41 милион долара чини конзервирана риба. Ту би српски привредници могли да добију шансу и отворе фабрике за конзервирање рибе, јер иначе извозимо прерађену рибу. Продајемо је и у земље попут Хрватске.
Годишња просечна потрошња рибе по глави становника у Србији је око седам килограма, док је у Европи просек око 21 килограм. Да би се повећао просек потрошње рибе по глави становника, потребно је да држава више улаже, а за ову годину предвиђене су субвенције од седам динара по килограму за произведену рибу. За разлику од растућег увоза живе рибе, извоз из Србије постао је симболичан и последњих година износи само неколико стотина тона. Наиме, прошле године смо извезли живу рибу за само 374.000 долара, што је занемарљива зарада, а увоз је био вредан скоро 2,5 милиона долара! Риба и прерађевине од рибе се у Србију увозе највише из Тајланда, Хрватске, Шпаније, Вијетнама, Аргентине и Норвешке. Србија производи храну за рибе, захваљујући чему можемо да добијемо квалитетне шаране без сувишне масноће.Треба искористити близину Европске уније за пласман рибе из Србије, јер је она највећи увозник рибе на свету – годишње увози 1,6 милиона тона. Треба да се боримо да извозимо што више прерађене рибе, попут димљеног шарана, јер је ту зарада већа.
У Србији се од пре неколико година користи једна од најсавременијих технологија гајења шарана у Европи, а наша држава је и једна од малобројних у којој се ради на програму селекције квалитетне млађи. Наши рибњаци су оптерећени разним дажбинама које су дестимулативне.Главни проблем је што наплаћујемо водни допринос, док земље из којих увозимо живу рибу бесплатно користе воду. Постоји и проблем у Закону о пољоприрведном земљишту. Рибњаци немају право пречег закупа земље, у поређењу са другим гранама пољопривреде. Стимулације су симболичне.

Различити аршини

У Хрватској се сваки килограм произведене и фактурисане рибе субвенционише са 60 евроценти. У Босни и Херцеговини, постоје да аршина за ту област – за разлику од Федерације која се 40 пфенинга (око 20 евроценти) субвенционише сваки килограма произведене и фактурисане рибе, у Републици Српској никакве субвенције нису предвиђене. Када је реч о Србији, стратегија развоја рибарства и не постоји и једино што је урађено на том плану јесте подизање царинске стопе на 20 одсто на увоз шарана из Хрватске, односно из ЕУ. У Банату има преко 100.000 хектара земље слабије плодности у близини канала и река, која сада служи за испашу, а која би врло лако могла да се преведе у рибњаке.
 Воде и рибари Србије
Србија је једна од европских континенталних држава. На основу одредаба Закона о рибарству и, риболовне воде Републике Србије обухватају све реке, потоке, плавне зоне, мртваје, природна и вештачка језера, канале, хидромелирационе системе и све друге воде у којима живе рибе. Укупна дужина речних токова у Србији око је 66.000 километара. Такође у Србији постоји око 50 језера укупне површине око 5.000 хектара, 150 вештачких акумулација површине 25.500 хектара, каналски систем Дунав – Тиса – Дунав дужине 840 километара и површине од 3.600 хектара (укупна дужина каналских система у Србији износи 30.000 километара). Спортским риболовом се бави до 100.000 људи, а за привредни риболов годишње се издаје 500 до 2.000 дозвола. Риболовне воде су подељене на шест подручја. Узгој рибе се углавном обавља у топловодним рибњацима (шаран) и хладоводима (пастрмка). Постоји и мали број кавезних система и природних или вештачких акумулација у којима се узгаја риба. Сектор рибарства у Србији је у великој мери оријентисан ка увозу рибе како би премостио разлике између растуће тражње у редуковане домаће производње рибе. Стратегија о рибарству припремљена је 2006. године али никада није стигла до Владе Србије.

Очекују се разговори са ЕУ о даљем развоју рибарства. На основу многобројних анализа, риба из наших рибњака квалитетнија је од оне произведене на Западу
Готово сви рибњаци у Србији поседују систем безбедности хране, као предуслов даљег прилагођавања европским прописима. Очекују се да ускоро почну и разговори са Европском унијом о даљем развоју рибарства. На основу многобројних анализа, риба из наших рибњака квалитетнија је од оне произведене на Западу. Рибњаци користе квалитетну воду, риба се храни концентрованом храном која задовољава и најстроже прописе, зато је и месо са мањим процентом масти.
Професор др Мирослав Ћирковић са Пољопривредног факултета у Новом Саду каже да са таквом храном постижемо четири до шест одсто масти, док је у Чешкој то око 10, а у Пољској 12 одсто у месу шарана.
„Не употребљавамо у лечењу рибе антибиотике јер није велика густина насада“, каже Ћирковић. Риба која се код нас производи, испитује се у девет група једињења у двадесетак аналитичких метода.
„После дугогодишњег искуства у лабораторији Института за технологију меса можемо рећи да наша риба као намирница одговара прописима које прописује мониторинг програм, а предвиђа ЕУ“, наводи др Весна Ђорђевић са Института за технологију меса Београд.
Произвођачи упозоравају да ће упркос добром квалитету и приносу од 1.500 килограма рибе по хектару и примени савремене технологије, тешко ће се издржати конкуренција са Запада. Стручњаци истичу да за разлику од власника рибњака у окружењу који не плаћају воду у рибњацима, нашим произвођачима редовно стижу рачуни.
„По кубику захваћене воде, каналска мрежа и по килограму произведеног шарана, ми практично по три основа плаћамо коришћење вода, што је десет одсто од великопродајне цене“, наводи Братимир Раденовић из рибњака „Вршачи ритови“.
Ускоро се очекују преговори са представницима Европске уније о поглављу 13 које обухвата све процесе у производњи и промету слатководне рибе. Стручњаци сматрају да површине под рибњацима у нашој земљи са садашњих 15.000 хектара хиљада могу да се повећају на скоро сто хиљада хектара.
Само у Војводини има више од 200.000 хектара неплодне земље пете и шесте класе поред каналске мреже погодне за изградњу рибњака, која би узгојем рибе омогућила већи профит по јединици површине. Веоам брзо би се првих 100.000 хеткара те земље у Банату могло привести намени у рибаствуу. Односно та неплодна поља, они би се са мало улагања претворила у рибњаке.
Субвенције за производњу рибе
Први пут сви они који се баве рибарством и живинарством, добили су помоћ државе, одлучено је 2013. године, и тиме ће подстицајима бити покривене све гране сточарске производње. Произвођачи су за почетак задовољни и малим субвенцијама, а стручњаци сматрају да ће се субвенцијама обезбедити предвидивост у производњи рибе и живине, како је тада одлу;ено.
У Србији се годишње поједе 50.000 тона рибе, а поизведе свега 15.000 тона, односно 30 одсто потреба тржишта. Како би тај проценат био већи, држава ће произвођачима помоћи са минимум 500 динара по приплодној матици шарана, 300 динара за матице пастрмке и са седам динара по килограму произведене конзумне рибе, одлучено је 2013. године.
Рибари из Ечке код Зрењанина узгајају шаране на око 1.700 хектара. У 2012. години проширили су се за 70 хектара и уложили 110 милиона динара. До сада су све сами плаћали, па им је помоћ државе добродошла.
„Ми ћемо та средства уложити у модернизацију, планирамо да активирамо још неке рибњачке површине негде око 200 хектара тако да идемо и до 4.000 тона производње у наредној години“, каже Ненад Радуловић, директор рибњака „Ечка“.
Пусти рибњаци
Становник Србије годишње поједе и до четири пута мање рибе него становник ЕУ. Произвођачки и прерађивачки капацитети рибњака у Србији, раде са чак 10 пута мање рибе него што би могли. То значи да губимо милионе евра, јер само Европској унији годишње недостаје више од милион и по тона рибе Становник Србије годишње поједе и до четири пута мање рибе него становник ЕУ, а у Србији је под рибњацима око 14 хиљада хектара, од којих је петина површина запуштена. „Углавном су проблеми то што подстицаји не постоје, а намети за водопривредне доприносе су велики, да су тржишне прилике у окружењу проблематичне јер сви у окружењу“, истиче Крум Анастасов, руководилац на рибњаку „Капетански рит“ у Кањижи.
Светски првак у потрошњи Исланд, Хрватска на дну ЕУ
Потрошња рибе у домаћинствима, израчуната „по глави“ становника, показује како Хрватска није рибарска нација, на зачељу је земаља Европске уније, а извоз рибе и рибљих прерађевина опада.
Ипак, пораст бележи извоз замрзнуте рибе и рибљих филета, те љускара и мекушаца, док је свеже рибе извезено шест одсто мање, али су се зато на хрватској увозној листи нашле и жива украсна риба из Индонезије и Сингапура, пастрмке из БиХ, а увозе се и шкампе и јастози из низа земаља, међу којима су и Словенија и Мађарска.
Забележен је и увоз рибљих јетара и икре из Велике Британије, Италије и Данске, што показује да се Хрвати нису одрекли кавијара, као ни смрзнутих јастога из Португалије, Данске, Словеније, Мађарске и Сингапура.
Према подацима који потврђују да сваки становник Хрватске поједе око девет килограма рибе у години дана, Хрватска је на зачељу земаља Европске уније.
Просек за европске земље је 21 килограм годишње, док су светски прваци житељи Исланда који поједу 90 килограма рибе по глави становника у једногодишњем периоду.

Анализа стања у рибарству

Производња

Рибарство чине привредни риболов, спортски риболов, рекреативни риболов и аквакултура.  Аквакултура у Србији је заступљена гајењем риба у шаранским и пастрмским рибњацима, у мањој мери у кавезним системима. Иако се производња у последњој деценији повећала  преко два пута и даље се, заједно са количином рибе која се излови из река и језера, подмирује мање од 30 одсто потреба за конзумном рибом, док се више од 70 одсто увози (морске и слатководне рибе).  Производња и улов рибе у 2000. години је износила  4.663 тона док је у 2012. то било 12.459 тона или преко два пута више. Потенцијал Србије за повећање производње риба је огроман, пре свега, у шаранском рибарству. У 2012. години у Србији, а тако је данас постојале су четири фабрике екструдиране хране за рибе, са потенцијалом укупне производње од преко 40.000 тона (2011. године су произвеле  преко 11.000 тона). Више рибњака у Србија од пре неколико година реализују једну од најсавременијих технологија гајења шарана у Европи, која се базира на коришћењу екструдиране хране, а Србија је и једна од ретких земаља у којој се ради на програму селекције фамилија шарана, чиме се ствара основ за производњу квалитетне селекционисане млађи.
Капацитети
Према према подацима Министарства пољопривреде  у Србији је регистровано 116  рибњака. Укупна површина шаранских рибњака  у 2000. години износила 5.377 хектара, а  у 2012. години износила је 8.704 хектара што је за 62 одсто више. Површине у експлоатацији у пастрмским рибњацима у 2000. години су износиле 113.339 метара квадратних док је у 2012. години износила 36.302, што је  три пута мање. Према подацима рибарске привреде око 20 одсто шаранских рибњака запуштено је и ван употребе.
Број запослених у рибарству и аквакултури  износи 0,2 одсто од укупног броја запослених лица  у пољопривреди и  шумарству (2010. година).
Број запослених на рибњацима у 2012. години био 751 док је у 2000. години износио 1.276 , што је за 41 одсто мање.
Број професионалних рибара у 2012. години у Србији био је 488 док је у 2006. години тај број био 1051, што је за 54 одсто мање.
Број издатих дозвола за спортски и рекреативни риболов у 2012. години је 80.919 док је у 2006. години износио 9.486, што је за 15 одсто мање.
Прерада
Прерада рибе у Србији је још у повоју. Србија има два извозна објекта за извоз производа од рибе у ЕУ  и то Рибопродукт из Пожеге и  ДТД рибарство из Бачког Јарка. Такође регистровано је седам извозних објеката за Руску Федерацију. У Србији према подацима Министарства пољопривреде регистровано је 50  објеката за прераду рибе.
Тржиште
Произвођачи рибе у Србији се стално сукобављају са подређеним положајем у односу на остале гране пољопривреде. У Србији нема подстицајне политике за производњу, прераду, маркетинг   (о значају конзумирања рибе). Тржиште рибе у Србији није довољно развијено па самим тим није довољно праћено статистички. Продаја рибе на црно је уобичајена када се ради о рекреативном и спортском риболову. Контрола здравствене исправности је велики проблем јер је привредни риболов у надлежности министарстава које у свом раду немају инспекцију која прати и контролише рибу на здравствену исправности.
Спољно-трговинска размена
Таб.2 Увоз и извоз рибе и производа од рибеУ Закону о субвенцијама у пољопривреди од пре неколико година извозна субвенција од седам динара  по килограму рибе је мала,  ако се зна да Хрватској даје 60 куна по килограму. Тако да предвиђена субвенција неће битно  утицати на повећање извоза. Али су произвођачи рибе задовољни,  јер то био први пут да се појављује субвенција за извоз рибе.

Мере које је неопходно предузети

1) Наплату водног доприноса  обављати  преко корисне производне површине шаранског рибњака. Таква наплата ће додатно поспешити  производњу, увођење иновација у производњи и позитивно утицати на смањење промета рибе на црно.
2) Имајући у виду чињеницу да се највећи део промета рибом обави за светониколске празнике, као и да се највећи део наплате рибе обави у периоду од 20. децембра до 30. марта наредне године, најефикаснији систем наплате за коришћење воде и коришћење водопривредних објеката уз најмање оптерећење за рибњаке би био управо у наведеном периоду.
3) Предлог за измену и допуну  Закона о пољопривредном земљишту («Службени гласник РС«,  број 41/09) како би се  могао примењивати и на рибњаке, а што је регулисано чланом 64а овог закона, неопходно је дефинисати «условно грло» за рибњаке, односно за фарме на којима се обавља гајење шаранских врста риба. То се очекује већ годинама…

СТАТИСТИКА О РИБАРСТВУ

Најмања потрошња у Европи

 Према најновијим подцима Републичког завода за статистку Србији постоји 8.690 хектара шаранских рибањака, а могућност за њихову производњу је чак на 100.000 хектара. Домаћа производња рибе је недовољна и поред повољних биоеколошких карактеристика нашег поднебља. Више од 90 одсто производње у рибарству Србије налази се у Војводини. Преко 905 рибњака је у приватном власништву. Сектор рибарства запошљава 948 радника, а учешће сектора рибарства у нациконалном бруто домаћем производу је 0,07 одсто!
,,Укупна производња рибе у Србији у 2013. години износила је 10.120 тона, што је у односу на 2000. годину повећање за 150 одсто. Од тога половину чини прооизводнај у рибњацима, а другу половину улов професионалних и рекреативних рибара. Тржиште и маркетинг још увек нису довољно организовани’’, каже мр Мирјана Мишчевић, саветник у Удружењу за пољопривреду и прехрамбену иднсутрију Привредне коморе Србије.
У 2013. години увоз рибе и прерађевина био је вредан 92,8 милиона долара и девет пута је пвоећан у односу на 2000. годину. Извоз рибе у 2013. години је за 12 пута повећан у односу на 2000. годину. На поећанеј извоза утицалаq су дева објекта  за прераду која имају дозволу за извоз у ЕУ и седам објеката регистрованих за извоз у Руску Федерацију.
По речима Мирјане Мичевић, прилагођавњем ССП-а Србија отвара тарифну квоту за извоз живог шарана у ЕУ, по царинској стопи од 10 одсто у оквиру годишњег ограниченај од 20 тона. Уколикосе пређе утврђена квота за извоз примењује се стандард ЕУ, по коме се плаћа царина од 18 одсто са прелевманом од 12 динара по килограму живог шарана. Договорена повећања квота за извоз у ЕУ у оквиру ССП-а су, повећање бесцаринске квоте за извоз шарана за 26 тона (важећа квота је 60) и отварање квоте за бесцарински извоу прерађевбина од рибе у количини од 15 тона.
Према пдоацима РЗ потрошња рибе у Србији је међуи нмајнижима у Европи и износи  пет до седам килограма по становнику годишње. Методологија наше статистиек необухвата и прерађевиен од рибе. Потрошња рибе зависи од социоекономске структуре домаћинстава и највећа је у непољопривредним домаћинствима,а најмања у пољопривредним. Традиционална потрошња рибе била је код становника уз наше велике реке Дунав, Саву и Тису и смао у тим подручјима могло се говорити о редовној потрошњи и она се креће пд седам до девет килограма. У осталим подручјима потрошња рибге је везана за празничне дане и  постове. Потрошња рибе условлејна је и ценом. На нашем тржишту понуда је из године у годину све боља, мада се риба домаће производње и даље продаје у животм стању. Риба која се продаје жива није погодна за брзо кулинарско припремање, па је то један од разлопга ниске потрошње.
,,Потрошња рибе расте из годину у годину, а то је последица сазнања да је месо риба у много мањој мери узрок зооноза, у односу на месо стоке за клање, као и то да је у много мањој мери оптерећено различитим адитивима који се користе у свињарству и живинарству. Потрошња рибе у Србији ће расти и у наредним годинама, а та количина риба мора се произвести или увести. Аквакултура је једини начин дасе задовоље растуће потребе за рибом. Релативно висок дефицит у спољнотрговинском билансу рибе и прерађевина од рибе има посебно негативну димензију јер се јавља на скромном нивоу потрошње.
Раст увоза рибе и прерађевина од рибе указује да је неопходно улагати у производњу, јер постоји непокривени тржишни простор који треба попунити повећањем производње на постојећим рибњацима и изградњом нових топловодних и хладноноводних рибњака. Потребно је унапредити полуинтензивну производњу имају;и у виду да су природни ресурси (вода) за изградњу нових већих пастрмских рибњака ограничени. Међутим, могућност за изградњу нових топловодних рибњака су веома велике јер постоје довољне количине воде прихватљивог квалитета, а такође и земљиште које се не користи за ратарску производњу и може се купити релативно повољно. Неопходно је наћи инвеститоре који имају жељу да финансирају производњу у рибарству. Не треба занемарити порибљавање вештачких акумулација, изградњу мрестилишта, увођење нових технологија и производњу хране за рибе. Веома је битна едукација и специјализација стручњака, а посебну пажњу би требало посветити изградњи савремених капацитета прераде кроз примарну обраду, замрзавање, димљење и конзезрвисанеј рибе.
Уместо српског шарана, једемо вијетнамског сома
Иако Србија нема море производња рибе је значајна грана привреде, па је самим тим отварање Поглавлја 13 – Рибарство веома важно за наше привреднике.
Отварање овог Поглавлја је за нашу државу битно, јер по уласку у Европску унију Србија може да рачуна на фонд за рибарство, који је један од тренутно највећих унутар заједничке полјопривредне политике, а која је око 50 одсто свих фондова ЕУ.
Председник Преговарачке групе 12 и државни секретар у Министарству полјопривреде Данило Голубовић наглашава да се рибарство у Србији све више развија и да наша држава има мање посла око прилагођавања ЕУ регулативи управо зато шо нема море, а има могућности за озбилјан прилив средстава из ЕУ у овој области. Наиме, чланицама ЕУ недостаје слатководна риба за конзум, а управо таква може највише да се производи у Србији. Голубовић зато процењује да би ово поглавлје могло бити отворено већ ове године, док шефица Преговарачког тима за вођење преговора о приступању Србије ЕУ сматра да је реалније да се то догоди наредне године.
Но, да би Србија могла да повећа производњу слатководне рибе потребно је подстаћи производњу конзумне рибе у Србији. Директор рибњака Капетански рит из Кањиже Крум Анастасов објашњава да су овај, али и рибњаци у Ечки и ДТД рибарство, добили извозне бројеве за извоз рибе у ЕУ, али да у овој области постоје проблеми махом финансијски, да су полјопривредни доприноси велики и подразумевају, између осталог, и накнаду за коришћење воде, што већина ЕУ земалја нема. Он истиче да уз то подстицаји за рибарство касне и да су мали, а како је рекао, у Хрватској су они осам пута већи него у Србији.
Као највеће препреке домаћем рибарству наводи се и то што рибњаци немају право пречег закупа землјишта у поређењу са другим гранама полјопривреде. Субвенције не само што су симболичне, десет динара по килограму произведене рибе, него се ни не исплаћују. То је оно што се ипак пре отварања Поглавлја 13, које ће донети добру зараду држави, мора отклонити и ускладити са праксом у државама које су већ у европској породици.
Према информацијама из ПКС, увоз рибе расте. Више од половине увоза је конзервирана риба, потом смрзнута и риблји филети, а тек на крају свежа риба. Увози се са Тајланда, Хрватске, Шпаније и Вијетнама, најчешће скуша, ослић и пангасијус. Увози и се лосос, углавном са Алјаске који је двоструко јефтинији и стиже смрзнут.
Димлјено је шанса
У Србији је годишња просечна потрошња рибе по становнику око седам килограма, док је Европи три пута већа. Процењује се да се у нашој землји годишње произведе свега 15.000 тона рибе, пре свега шарана и пастрмке. Ове количине подмирују мање од 30 одсто наших потреба, а све остало је увоз. За узгајање пастрмке ограничени смо количином чисте воде, али је зато српска шанса узгајање шарана, посебно у Војводини.
 – Највећа шанса нам је у производњи димлјеног шарана, толстолобика, као и паштета и других прерађевина због виших цена.  Све увозне рибе се строго контролишу, а предност ипак треба дати домаћој риби, која је храњена храном која сигурно није генетски модификована – оценио је Крум Анастасов, забележено 11. априла 2016. године.
ПРАКСА
Увозна риба  глуми домаћу
По подацима Републичког завода за статистику Србије годишње се произведе близу 12.000 тона рибе, а увезе 34.000 тона! За увоз рибе свих врста и облика, прошле године плаћено је 94 милиона долара. Истина, извезено је око 2.000 тона рибе за око девет милиона долара! Извозимо у Босну и Херцеговину, Италију, Македонију и Грчку, а највише увозимо из Хрватске, Тајланда, Шпаније и Вијетнама. Увози се морска риба, конзерве, али и свежи шарани и чувени – пангасиус.
Паприкаш
Један од најомиљенијих рибљих специјалитета на дунавским чардама је „БК паприкаш“ – паприкаш од сома, без костију. Многи гости, невични борби с рибљим коштицамау тањиру га обожавају баш зато што нема ризика да ће доживети непријатности. Већина угоститеља на Дунаву, другим нашим рекама и „континенталном“ делу земље, припрема га, међутим, од пангасиуса, врсте сома који живи у јужној и југоисточној Азији и узгаја се у делти Меконга, једне од најзагађенијих светских река. Вијетнамски сом доспео је у наше тањире у облику „штолвера“ за паприкаше или преко шницли за пржење. Смрзнут, па увезен – дупло, па и троструко јефтинији је од „нашег“ домаћег, дунавског сома!
У последње време, у чардама које „држе до себе“. на захтев гостију који су чули причу о пореклу сома и сумњивом квалитету тог меса – у причу о чувеном паприкашу враћа се поново домаћи, дунавски сом. Авај! У нашим рекама језерима, барама и рибњацима нема довољно сома, као ни остале квалитетне речне рибе. Што због недовољне производње, а више зато што се о природном богатству и великим могућностима мало води рачуна и што се, како говоре медијски извештаји – риба навелико краде и, продаје илегално без провере квалитета и порекла на пијацама и нуди ресторатерима. Апсурдна ситуација многим учесницима у ланцу производње и дистрибуције рибе, али и запосленима у угоститељству, причињава тешкоће. Велико богатство у водним потенцијалима није искоришћено. У ситуацији када је потрошња рибе у Србији свега три килограма по главни становника ( у Војводини је око седам), увозимо три пута више рибе него што се улови у нашим рибњацима, рекама и осталим водама.
– Надам се да ћемо се некако снаћи ове године и да нећемо одбијати и губити госте зато што нема довољно квалитетне рибе – каже власник чарде „Андрић“ у Сомбору Борислав Андрић. – Код нас је најчувенији специјалитет рибљи паприкаш и он је, када је у питању риба, непревазиђен. Кува се од шарана, а може, због бољег укуса, да му се дода месо сома и парче штуке. Гости све више траже и једу пржену рибу. Последњих година код нас се највише тражи пржени смуђ. Користимо све могуће начине да га имамо у понуди. Већина гостију, поготову када су у друштву даме, када чује да нема смуђа – окрене се и оде! Не знам како ћемо преживети ову годину јер је рибе све мање.
А Дунав, Тиса и Сава су некада врвеле од рибе која се праћакала по плићацима и у јатима живела у дубинама. Апатин је био центар рибарске делатности на највећем делу Дунава у некадашњој Аустроугарској. У том градићу су и настале рибарске свечаности. Окупљали су се рибари, дружили се, такмичили се, кували паприкаше и пили пиво! До шездесетих година прошлог века радила је Рибарска централа која је производила и нудила конзервисану речну рибу. Данас је само остала запуштена фабрика с хиљадама зарђалих празних конзерви и тонама рибљих крљушти које су се својевремено користиле у производњи лака за нокте.
Данас нема индустријске прераде рибе у великим количинама у нашој земљи. Има, истина, неколико фабрика које прерађују речну, али и морску рибу, пакују је и продају у смрзнутом стању. Рибу углавном набављају из рибњака. Егзистирају и мали погони, углавном настали на чардама, маринирају рибу и праве такозване рибље сардине и у теглама је нуде по чардама и туристичким манифестацијама. Тај специјалитет се налази и као понуда доручка или рибљег пређела на великом броју чарди. Али и та производња се налази у домену „статистичке грешке“.
Држава је распоредила јавне воде на коришћење јавним предузећима, компанијама и удружењима. Дозвољен је привредни и спортски риболов. Али рибе је све мање. Многи рибари враћају дозволе јер не могу да зараде ни за дажбине. Од границе с Мађарском до Даљске кривине, у дужини од 70 километара, данас на нашој страни Дунава привредним риболовом бави се свега четири рибара. У Бачком Новом Селу, пре десет година било је двадесетак рибара. Данас их је преостало четрнаест. То место некада је било центар за улов кечиге.
– Данас се нађе по која кечига тек да се у чарди може припремити две три порције – каже власник чарде „Нећко“ Неyад Авдуловић. – Нема ни овде рибе. Ухвати се тек да се преживи. То је у нашем селу једина „фабрика“. Немају људи шта друго да раде, па су цео дан на Дунаву. Овде и нема толико рибокрадица је је увек неко на води, али проблем је што је риба истребљена.
Ове године нису потврдили дозволе или су их због високих дажбина вратили рибари из Беочина, Бачке Паланке, Сремских Карловаца… Чак 17 рибара код Костолца вратило је дозволе и ове године не лови рибу, јавно рекавши да то не чини јер рибе нема, а толерише се даноноћни лов струјом.
– Док се не уведе строга контрола над сваким килограмом рибе и омогући да ниједан комад рибе не може да уђе у чарде и ресторане без фискалног рачуна и потврде о исправности, само ћемо се сећати некадашњих дана када је рибе било у изобиљу – каже Драгољуб Ристић из Асоцијације професионалних рибара на отвореним водама – Порекло рибе је главна ствар. Лови се струјом и динамитом.Чак се у каналима риба трује пестицидима, купи по површине воде и продаје купцима. Где је ту контрола? – пита се Ристић и истиче да ниједан рибар неће продати рибу испод мере јер од тог посла живи и размишља о будућности. По њему мора се успоставити регистар рибара и да се плаћа порез по уловљеним количинама.
Његов колега Слободан Живановић из Голупца додаје да рибе нема нигде. Да је нестала чак и на улазу у Ђердап. Тамо је Дунав широк седам километара и представља рај за рибе.
– Ове године су спустили ниво Дунава за два метра. Мрест је углавном пропао, јер су острвца и плитки делови реке остали на сувом. Знамо да нико неће надокнадити ту млађ. Не води се рачуна. Кажу да рибари лове рибу и зато је нема. Посредници који воде рачуна о рибљем фонду би требало да брину о одржавању биодиверзитета, а не само да продају дозволе и убирају приход. Не може да се живи. У Румунији је ситуација сасвим другачија. Дозвола кошта свега 200 евра. Али су они добили савете од Европске уније да избегавају посреднике. Рибари сами улажу у посао, али је све теже. Ове године је Општина Голубац доделила субвенције рибарима у износу од 40.000 динара да би некако преживели и одржавали делатност, али је посла много мањи него раније – каже Ристић.
Има општина где дозвола за привредни риболов кошта две хиљаде евра и дажбине још толико. Нико то, тврде рибари, не може да издржи. У околним земљама су имали сличних проблема као и код нас. У некима је више година био забрањен привредни риболов баш због злоупотреба, а чак има идеја да се не дозволи ни спортски риболов, док се не обнови рибљи фонд.
– Римљани, Турци и сви други становници на овим просторима кроз историју су улагали у рибњаке јер је риба најјефтинија храна – каже хидробиолог проф. др Бранко Миљановић – Е код нас је скупа као злато! Дунав је данас доста чист јер на нашем току нема великих загађивача, а земље узводно од нас решиле су проблем пречишћавања. Нема одговарајућег хидролошког система. Није регулисан доток воде у плавне зоне, у рукавце, националне паркове и резервате природе где се риба мрести. Губимо милионе јер се о томе не води рачуна.
Празни џепови ни деверике не траже
Својевремено је неколицина рибара на Дунаву у Војводини, не знајући како да пласира уловљену рибу – отворила чарде. Вишкови рибе које нико није хтео да купи продавани су кроз кафану. Један од првих који се одлучио на таква потез је Петар Лапу Браша, човек који рибари већ пола века. И данас изловљава вештачка језера у којима се налазе шарани, толстолобици и друга риба. Али је кад год може и на чарди коју воде његова ћерка и зет. Брашина чорба, коју је истина деценијама кувала његова жена Сека, позната је дуж Дунава, Срема, равнице – па и даље!
– Нема рибе ни за лек. Годинама нисмо знали шта ћемо с девериком, протфишом, крупачицом и другом белом рибом – каже Браша. – Онда смо је нудили нашим пријатељима који су долазили у чарду. Не зато да прођемо јефтиније него зато што се сматрало да је то рибљи коров и да није атрактивна. Када смо почели да је спремамо људи су испочетка мислили да је шала, после је велики број гостију наручивао ту слатку рибу коју припремамо тако да нема ситних костију и да може да се у њој ужива. Данас једва уловим у Дунаву понеку деверику. Тужно. А још је тужније што је скоро нико ни не тражи. Нема народ новаца!
 И шаран слађи за доларе
По подацима Републичког завода за статистику Србије годишње се произведе близу 12.000 тона рибе, а увезе 34.000 тона! За увоз рибе свих врста и облика, прошле године плаћено је 94 милиона долара. Истина, извезено је око 2.000 тона рибе за око девет милиона долара! Извозимо у Босну и Херцеговину, Италију, Македонију и Грчку, а највише увозимо из Хрватске, Тајланда, Шпаније и Вијетнама. Увози се морска риба, конзерве, али и свежи шарани и чувени – пангасиус. Речна и језерска риба коју имамо има конзументе, али још увек није довољно заступљена на нашим трпезама. Навике потрошача и обичаји у Војводини изискују и већу потрошњу у овом делу наше земље. Цене рибе, поготову оне квалитетне, која се лови из река, су високе у односу на стандард, али и друге животне намирнице. Зато је рибе све мање на нашим трпезама не само статистички већ и реално. Цена смуђа, који је најатрактивнија речна риба, достигла је, због тога што је ове врсте све мање, невероватних 800 динара по килограму у замрзнутом стању, колико кошта и увезени свежи бранцин!, забележено 16. маја 2015. године.

Рибарство извозна шанса Србије

Иако се потрошња рибе у Србији повећава за време поста и слава, ову намирницу и даље једемо четири пута мање од светског просека. Годишње у рибњацима произведемо и изловимо из река свега око 10.000 тона рибе. Најчешће их извозимо у земље у окружењу и Европској унији, где годишње недостаје више од милион и по тона рибе.
Иако је нутриционисти препоручују бар два пута недељно, риба се на српској трпези ретко затиче. Здрава, а лако се и припрема, поручују они који је воле.
Овакво јело, међутим, на столу наших домаћица, нађе се десетак пута годишње.
Ипак, ових дана у узгајалишту Ечка, кажу, спремају се за опсадно стање како би се подмирило тржиште током предстојећих посних слава. Шаран, амур и тостолобик, који се ту узгајају, ваде се, товаре и отпремају даноноћно.
Пошто је произведемо више него што трошимо, можемо да је извозимо. Ипак, с обзиром на карактеристике поднебља, производња би могла да буде већа. Рецимо, у односу на прошлу годину, ове смо извезли 16 одсто мање рибе.
„Потребно је да Србија учини све да се рибарство стави у равноправни положај са осталим гранама у пољопривреди. Ми производимо квалитетну рибу и да бисмо је производили што више, неопходно је учинити све да би производња почела да расте“, каже Мирјана Мишчевић из Привредне коморе Србије.
У поступку приступања Србије Европској унији поглавље 13 односи се на рибарство и у њему потенцијал виде произвођачи.
„Сматрамо да слатководно рибарство Србије има своје место са будућим чланством у ЕУ, поправиће се могућност претендовања на средства из приступних фондова ЕУ, што би свакако могло да утиче на повећање производње и отварање нових рибњака и на стварање услова да и ми добијемо бенефиције, субвенције“, истиче директор Рибарског газдинства Ечка Мирослав Дејковић.
Да Србија развије рибарство има шансе. Стручњаци кажу да је могуће засновати производњу на још 200.000 хектара, али је неопходно и укинуту плаћање водног доприноса, забележено 12. децембра 2015. године.

agrosmart.net

Србија има 15.000 хектара рибњака, а могла би 100.000