U današnje vreme kad čoveka hoće da pohvale kažu da je uspešan, obrazovan, vredan, imućan, dobar… Nekada je postajala jedna reč koja je govorila sve - domaćin.

Domaćin nije bio svako. To je bio čovek koji zna red i običaj, koji ima vaspitanu decu, časnu porodicu, onaj kome se veruje. Domaćin je znao kako se poštuju roditelji, za života i posle smrti. Kako se dočekuje kum i ispraća putnik namernik. Sa takvim se čovekom lomio slavski kolač, kumovalo i sedelo u gornjem kraju.

Njegova reč bila je jača i od bogatstava i od siromaštva. U zlu nepokoran, u dobru ponizan. Častan. Jasnih načela i moralnih normi. Nepotkupljiv i nepokolebiv. Domaćin je mogao imati mnogo, ali i malo, ako je pitanje materijalnih vrednosti. Vredeo je kao čovek. Mogao je živeti u selu ili u gradu, biti obrazovan ili nepismen.

Nije ga domaćinom činilo ni odelo, ni kola, ni kuća. Time ga je činilo časno poreklo, sloga u kući, način razmišljanja, a ponajviše odnos prema ljudima.Ko ne valja u svojoj kući, ne može biti dobar čovek. Ko je previše glasan nije siguran u ono što priča. Ko nema milosti, nema ni hrabrosti. Sećam se nekih ljudi koje su nazivali domaćinom. I njih nisu svi voleli, ali im nisu poricali stečenu titulu. Sve što misle o njemu izgovarali su posle priznanja da je - "Domaćin čovek."

Agroinfo.rs

DOMAĆIN ČOVEK: Karakterna osobina kod Srba koja se polako zaboravlja