U Srbiji, veći broj pčelinjaka se ne seli, to su pčelinjaci sa manjim brojem košnica

Vlasnici stacioniranog pčelarenja su amateri, uglavnom poljoprivrednici i penzioneri, kojima pčelarenje nije osnovni deo prihoda, oni ne žive od pčelinjaka, pa se tako zadovoljavaju i bilo kakvim prihodima od pčelinjaka. Međutim i stacioniranim pčelarenjem može se baviti profesionalno, jer i ono može biti veoma rentabilno, da ostvaruje znatno veće prihode od troškova. 

U našoj zemlji postoje veoma povoljni uslovi za stacionirano pčelarenje, jer je bogata medonosnim biljem. U svakom selu, bilo da se radi o brdsko-planinskim ili ravničarskim predelima, obilje je raznog voća, čije cvetanje, ako izuzmemo loše vremenske prilike, pčele ni blizu dovoljno ne iskoriste, jer su pčelinje zajednice još veoma slabe, sa malim brojem izletnica. Da bi stacionirani pčelinjak bio rentabilan, ako se pčelari na med prilikom odlučivanja o stacioniranom pčelarenju, treba imati u vidu broj pčelinjih zajednica na nekom mestu. Ali postoji mnogo područja, tj. sela gde je mali broj pčelinjih društava, tako da medni resursi nisu iskorišćeni.

Da bi se maksimalno iskoristile pčelinje paše, pčelinje zajednice treba da budu veoma jake, što često nije slučaj. Jake pčelinje zajednice će dobro iskoristiti i ranu voćnu pašu, a pčelinje zajednice je moguće pripremiti i za tu pašu. Ako se stacionirani pčelinjak opredeli za drugu proizvodnju a ne za med, onda čak nisu ni bitne intenzivne paše. Dovoljne su i tihe paše, koje su idealne za uzgoj matica, paketnih rojeva ili sakupljanje matičnog mleča.

Pri osnivanju stacioniranog pčelinjaka potrebno je analizirati uslove koji će omogućiti uspeh stacioniranog pčelarenja, njegovu ekonomsku opravdanost, koja će proizvodna delatnost dati najbolji finansijski efekat. Iako pčelari koji ne sele svoje pčele dobijaju manje meda po košnici od selećih pčelinjaka, ipak postoji ekonomska opravdanost i za stacionirano pčelarenje. Jer kod stacioniranog pčelarenja su manji ukupni troškovi (nema troškova seobe, manji su troškovi amortizacije košnica). Ako se na pčelinjaku uzgajaju matice ili sakuplja matični mleč, ekonoinski je to isplativo samo na stacioniranom pčelinjaku.

Veličina pčelinjaka, odnosno broj košnica stacioniranog pčelinjaka zavisi od toga na koju će proizvodnu delatnost biti orijentisan. Ako je pčelinjak orijentisan na uzgoj matica, prodaju paketnih rojeva, sakupljanje matičnog mleča, onda stacionirani pčelinjak na jednom mestu može imati znatno veći broj košnica. Ako se pak pčelari na med, onda broj košnica zavisi od količine i vrste medonosnog bilja.

Pri izboru tipa košnice treba imati u vidu ne samo osnovnu proizvodnu delatnost pčelinjaka nego i prostor na kojem će se smestiti pčelinjak i sposobnost onoga ko se bavi pčelarenjem. Za starije osobe i invalide biće najpogodnije košnice ograničenog prostora (pološka, lisnjača i sl.), gde se radi sa okvirima a ne sa celim nastavcima.

Ako je pčelar u dobroj fizičkog kondiciji, bilo da se odluči na proizvodnju meda ili uzgoj matica i dr., najbolji će se rezultati postići sa košnicama neograničenog prostora, tj. nastavljačama.

Izvor:.tehnologijahrane.com

OPRAVDANOST STACIONIRANOG PČELARENJA